Између Новака и Арнолда

Обасут похвалама за смакнуће Осаме Бин Ладена, Барак Обама је свом снагом кренуо у још једну офанзиву: да, као Новак Ђоковић, забележи дуги низ такмичарских победа. Таква серија му је неопходна у почетом предизборном маратонском вишебоју, да би– очувао место број један на табели политичке, домаће и светске, моћи.

Усмрћивање терористичког вође, како запажају хроничари, збило је националне редове око шефа Беле куће чак толико да се понадао да ће и на другим пољима спласнути, иначе максимално напумпане, страначке подвојености. Али, управо у тим тренуцима, распаде се најупадљивији узорак међупартијског партнерства– брак доскорашњег републиканског калифорнијског гувернера (филмског „Терминатора”) Арнолда Шварценегера и Марије Шрајвер, припаднице демократске династије Кенедијевих.

Њихов развод доживљен је као опомена председнику да су међу неистомишљеницима- бракови пролазни а разводи неизбежни . И да треба да се посвети традиционалном политичком послу– поготову што у суштински двопартијској Америци нема могућности за коалиције какве су честе у Европи– избацивању ривала из игре.

Обами је посао, наизглед, лакши него Ђоковићу, јер само чува водећу позицију, а нема ни конкуренте нивоа Надала и Федерера. Историчари упозоравају, међутим, да су му– из истог разлога– искушења већа.

Елиминацијом Бин Ладена, Обама је у потпуности испунио тек прво од многих важних обећања датих бирачима у јесен 2008. године. И то на спољном плану, на коме су неки његови претходници постизали још далекосежније резултате, а ипак– губили власт.

Ричарду Никсону (поднео оставку због шпијунирања унутрашњих политичких противника) и Џимију Картеру (творцу једног од перспективнијих блискоисточних мировних процеса) није помогло што су седамдесетих година прошлог века с Кином обновили односе, који данас битно утичу на глобални развој догађаја. Џорџ Буш старији није добио други мандат иако је му је припао ореол победника у Хладном рату, као и у „Пустињској олуји” којом је на челу војне коалиције протерао ирачке инвазионисте из Кувајта.

Заједничко свима њима је– економска низбрдица. Какав год био успон у спољној политици, он није био довољан за очување власти – ако је, макар мало али неопростиво, опао стандард поданика.

Обама је у сличној, не и истоветној, ситуацији. Убијање Осаме није равно ни победи у Хладном рату ни успостављању односа комунистичком, сада већ, глобалном економском велесилом.

Уједно, Обамина искушења су већа него иједном председнику САД,  после Рузвелта који је сврстан међу победнике – иако му је смрт одузела учешће у прославама– над Великом економском депресијом и у нацизмом покренутим Другим светским ратом. Требало би, наиме, да усклади Америку с променама у свету, без претензија и могућности да друге прилагођава њеном моделу, укратко– на подухват на који се ни она ни свет нису, бар не довољно, припремили.

У Обаму су полагане огромне наде, незабележене у новијој историји Америке па и света, али су поприлично изјаловљене. Доспео је у врх Вашингтона обећањем да ће „глобалну престоницу” променити до непрепознатљивости, али је она њега променила толико да се многи питају– да ли је то онај исти човек кога смо изабрали, или за кога смо издалека навијали, као гаранта битних промена?

Покушао је да „свиме што је у његовој моћи”, евидентирано је, унесе оригиналности али су се оне, чак и у његовом изузетном случају, показале слабијим од уобичајености. Упркос стабилизационим програмима, изостала је стабилизација прилика и у Америци и у свету. Он јесте чинио уступке, али не и тврдокорна реалност.

Док се жалимо да су нам све теже доступне основне потрепштине– као што су храна, здравствена нега, образовање, енергенти– занемарујемо околност да нам понајвише недостају: идеје за излазак из текуће, опште, кризе. Предлога је, додуше, на претек. Али, нема исказане спремности– ни да се одустане од испробаног, ни за упуштање у неискушано.

Назире се, ипак, шта би могло да буде– тако нешто. Добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман, као и многи лаици, препоручује да би за почетак, требало да цех за опште недаће плате они који су их произвели, а не да се баш они одржавају на местима на којима им се, замашним „бонусима”, пружа прилика да се „поправе” – новим ризицима на рачун маса.

Од Обаме се, по тој прилично популарној верзији, очекује да се беспоштедно обрачуна, као Ђоковић, с великим бројем противника, или да се разиђе с најближима, као Шварценегер и Шрајверова. А у још већем искушењу су многи други државници – који би волели би да побеђују као Новак али да не остану без драгоценог партнера као Арнолд...