Između Novaka i Arnolda

Obasut pohvalama za smaknuće Osame Bin Ladena, Barak Obama je svom snagom krenuo u još jednu ofanzivu: da, kao Novak Đoković, zabeleži dugi niz takmičarskih pobeda. Takva serija mu je neophodna u početom predizbornom maratonskom višeboju, da bi– očuvao mesto broj jedan na tabeli političke, domaće i svetske, moći.

Usmrćivanje terorističkog vođe, kako zapažaju hroničari, zbilo je nacionalne redove oko šefa Bele kuće čak toliko da se ponadao da će i na drugim poljima splasnuti, inače maksimalno napumpane, stranačke podvojenosti. Ali, upravo u tim trenucima, raspade se najupadljiviji uzorak međupartijskog partnerstva– brak doskorašnjeg republikanskog kalifornijskog guvernera (filmskog „Terminatora”) Arnolda Švarcenegera i Marije Šrajver, pripadnice demokratske dinastije Kenedijevih.

Njihov razvod doživljen je kao opomena predsedniku da su među neistomišljenicima- brakovi prolazni a razvodi neizbežni . I da treba da se posveti tradicionalnom političkom poslu– pogotovu što u suštinski dvopartijskoj Americi nema mogućnosti za koalicije kakve su česte u Evropi– izbacivanju rivala iz igre.

Obami je posao, naizgled, lakši nego Đokoviću, jer samo čuva vodeću poziciju, a nema ni konkurente nivoa Nadala i Federera. Istoričari upozoravaju, međutim, da su mu– iz istog razloga– iskušenja veća.

Eliminacijom Bin Ladena, Obama je u potpunosti ispunio tek prvo od mnogih važnih obećanja datih biračima u jesen 2008. godine. I to na spoljnom planu, na kome su neki njegovi prethodnici postizali još dalekosežnije rezultate, a ipak– gubili vlast.

Ričardu Niksonu (podneo ostavku zbog špijuniranja unutrašnjih političkih protivnika) i Džimiju Karteru (tvorcu jednog od perspektivnijih bliskoistočnih mirovnih procesa) nije pomoglo što su sedamdesetih godina prošlog veka s Kinom obnovili odnose, koji danas bitno utiču na globalni razvoj događaja. Džordž Buš stariji nije dobio drugi mandat iako je mu je pripao oreol pobednika u Hladnom ratu, kao i u „Pustinjskoj oluji” kojom je na čelu vojne koalicije proterao iračke invazioniste iz Kuvajta.

Zajedničko svima njima je– ekonomska nizbrdica. Kakav god bio uspon u spoljnoj politici, on nije bio dovoljan za očuvanje vlasti – ako je, makar malo ali neoprostivo, opao standard podanika.

Obama je u sličnoj, ne i istovetnoj, situaciji. Ubijanje Osame nije ravno ni pobedi u Hladnom ratu ni uspostavljanju odnosa komunističkom, sada već, globalnom ekonomskom velesilom.

Ujedno, Obamina iskušenja su veća nego ijednom predsedniku SAD,  posle Ruzvelta koji je svrstan među pobednike – iako mu je smrt oduzela učešće u proslavama– nad Velikom ekonomskom depresijom i u nacizmom pokrenutim Drugim svetskim ratom. Trebalo bi, naime, da uskladi Ameriku s promenama u svetu, bez pretenzija i mogućnosti da druge prilagođava njenom modelu, ukratko– na poduhvat na koji se ni ona ni svet nisu, bar ne dovoljno, pripremili.

U Obamu su polagane ogromne nade, nezabeležene u novijoj istoriji Amerike pa i sveta, ali su poprilično izjalovljene. Dospeo je u vrh Vašingtona obećanjem da će „globalnu prestonicu” promeniti do neprepoznatljivosti, ali je ona njega promenila toliko da se mnogi pitaju– da li je to onaj isti čovek koga smo izabrali, ili za koga smo izdaleka navijali, kao garanta bitnih promena?

Pokušao je da „svime što je u njegovoj moći”, evidentirano je, unese originalnosti ali su se one, čak i u njegovom izuzetnom slučaju, pokazale slabijim od uobičajenosti. Uprkos stabilizacionim programima, izostala je stabilizacija prilika i u Americi i u svetu. On jeste činio ustupke, ali ne i tvrdokorna realnost.

Dok se žalimo da su nam sve teže dostupne osnovne potrepštine– kao što su hrana, zdravstvena nega, obrazovanje, energenti– zanemarujemo okolnost da nam ponajviše nedostaju: ideje za izlazak iz tekuće, opšte, krize. Predloga je, doduše, na pretek. Ali, nema iskazane spremnosti– ni da se odustane od isprobanog, ni za upuštanje u neiskušano.

Nazire se, ipak, šta bi moglo da bude– tako nešto. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman, kao i mnogi laici, preporučuje da bi za početak, trebalo da ceh za opšte nedaće plate oni koji su ih proizveli, a ne da se baš oni održavaju na mestima na kojima im se, zamašnim „bonusima”, pruža prilika da se „poprave” – novim rizicima na račun masa.

Od Obame se, po toj prilično popularnoj verziji, očekuje da se bespoštedno obračuna, kao Đoković, s velikim brojem protivnika, ili da se raziđe s najbližima, kao Švarceneger i Šrajverova. A u još većem iskušenju su mnogi drugi državnici – koji bi voleli bi da pobeđuju kao Novak ali da ne ostanu bez dragocenog partnera kao Arnold...