Ружење динара

У још неокончаној јавној расправи између координатора Министарства финансија односно министра за економске односе са иностранством Милана Париводића и гувернера НБС Радована Јелашића о индексацији кредита грађана, поготово дугорочних, у евро или швајцарски франак, наизглед ништа ново.

Први и даље остаје при ставу да тренутну стабилност и нижу каматну стопу швајцарца треба максимално искористити и све зајмове грађана, нарочито стамбене на 20 или 25 година, изразити у тој валути. Уштеде се, према рачуницама министра Париводића, могу изразити и у хиљадама евра. То, за наше осиромашене грађане, није мала ставка. Париводић замера гувернеру што се према тој повољнијој опцији не односи са дужном пажњом, него, скоро инатећи се, стално упозорава на некакве ризике од могуће нестабилности швајцарца.

Гувернер Јелашић у противаргументима истиче да недавна или тренутна стабилност швајцарца не значи да ће тако бити, рецимо, и после две деценије. Јер, да се његово здравље може са сигурношћу предвидети на тако дуг рок, и државе би, а не само српски дужници, потрчале да своје обавезе искажу у швајцарцима, а не у доларима или еврима. Коначно, курсни ризик мора сваки дужник сам да преузме и гувернер у томе не би никога да светује.

Као крунски доказ таквог опредељења он износи опомену из саме Националне банке Швајцарске кроз речи члана њеног Борда, Џордана Томаса, који каже: "Што је нижи курс франка, то је већи ризик инвеститора који улазе у нове послове. Нагла апресијација франка ће довести до великих губитака. Нисам сигуран да су сви учесници на тржишту свесни овог ризика."

И ту би се, што се нас обичних дужника тиче, ова прича између та два архимандрита наших финансија могла – завршити.

Невоља наша, али и њихова, није у томе који је од њих двојице ближи некаквој истини, већ у нечему што се може назвати – даљим ружењем динара. И један и други, већ самом расправом о индексацији кредита у једну или другу валуту, свеједно, признају да је поверење банака у динар као националну валуту крајње проблематично. Поштено говорећи, наш динар већ поодавно нема све функције новца.

Ако се, и то донекле, може признати да служи као средство размене, иако за све веће трансакције готово сви траже евро, динар је све мање средство обрачуна, а поготово валута за чување богатства. Сваки иоле слободан динар бежи у евро. Да ли је онда чудно што се неке нове банке од валутног ризика бране индексацијом? Наравно да није. Али шта јесте?

Да се министар Париводић и гувернер Јелашић ни речју нису огласили о прекој потреби јачања поверења у националну валуту и својим улогама у томе. Не. Они прећутно признадоше ту врсту немоћи. Без наде и најаве у неко његово васкрсавање. Вероватно и зато што превише добро знају да наш мучни динар не може ни за длаку бити јачи од измождене економије и сиромаштва претежног дела друштва. А једног без другог – нема.