Поигравање са курсом

Посматрајући кретање курса динара у последњих шест месеци лако бисмо могли да дођемо до закључка да је Србија богата и просперитетна држава која бележи страховит привредни раст. Снага домаће валуте требало би као што знамо да прати снагу привреде, па би се стога могло закључити да је раст динара према евру за око осам одсто резултат раста привреде. Шта се међутим дешава?

Прича о курсу динара је од почетка прошле деценије једно од најчешће покретаних питања међу домаћим економистима. Нове економске власти после петооктобарских промена врло брзо су увеле политику чврстог и јаког динара за шта су одвојене велике девизне резерве углавном добијене кредитима код међународних економских институција. Спроводећи универзални рецепт који је ММФ извозио у све државе транзиционог типа, гувернери и владе су браниле политику јаког динара позивајући се на два основна аргумента: први о предвидивости који каже да домаћи привредни субјекти и потенцијални страни инвеститори желе да послују у неинфлаторном окружењу у коме ће моћи да баратају стабилном валутом, и други који се позивао на трауматично искуство хиперинфлације деведесетих и тврдио да је неопходно бранити тешко враћено поверење у динар.

У исто време оформио се прави опозициони фронт међу економистима који је од почетка инсистирао да је политика прецењеног курса један од најтрагичнијих елемената укупне погрешне економске политике (осим курса апострофирано је и брзо смањивање царина чиме је ратом разорена привреда непотребно изложена конкуренцији много јачих страних субјеката који нису били погођени санкцијама и бомбама). Они су још од 2001. упозоравали да ће таква економска политика довести до непотребног уништавања домаћих производних капацитета, до дестимулације извозно оријентисане производње, до огромног раста увоза праћеног све већим спољнотрговинским дефицитом, а тиме и до све већег задуживања грађана, привредних субјеката и државе. Стога су захтевали од економских власти да што пре крену са политиком реалног курса који би показао стварно стање, али и смањио увоз и подстакао извоз.

Гувернери су се углавном бранили тврдећи да они не интервенишу превише у тржишне токове јер је наводно огромни прилив девиза из донација, кредита, приватизације и дознака водио ка већој потражњи за динарима, а тиме и ка јачању домаће валуте. Сећамо се да смо већ једном имали овакав пад евра који се са 86 динара стрмоглавио на 78. Веома занимљиво је да се и тада и сада иста ствар дешава годину дана пред парламентарне изборе.

Ако је тада могло да се тврди да је бар делимично узрок велики прилив девиза данас то сигурно није случај. Треба се подсетити да је након почетка кризе економска власт ове земље де факто бар делимично напустила дотадашњу политику и омогућила да се у складу са препорукама поменуте опозиционе групе стручњака динар радикално девалвира. Пад динара од скоро тридесет одсто зауставио је раст увоза и пад извоза. Штавише, Србија је у годинама кризе забележила раст извоза и смањење спољнотрговинског дефицита. Смањена је потрошња и заустављен је онај сулуди раст дефицита који је претио да нас доведе у ситуацију Грчке. Плате су реално смањене за око четвртину своје вредности чиме су заправо враћене на реално стање након нереалног надувавања пред прошли изборни пакет.

То је наравно, изазвало проблеме друге природе. Већину људи не занима салдо укупне привреде већ само оно што њима леже на рачун. Реално смањење плата у годинама кад је храна поскупела изазвало је велико социјално незадовољство. Муке грађана су се повећале када су са смањеним платама морали да враћају кредите чије су се рате из разних разлога увећале од 50 одсто до 100 одсто. Друга значајна група која је тиме угрожена су највећи тајкуни који су се због погрешних процена такође увалили у силне дугове изражене у девизама. Трећи угрожени субјекат у ланцу су наравно банке које су добиле све већи број случајева несолвентних дужника.

Притиснута од ове три увезане интересне сфере, власт је у години пред изборе донела класичну политичку одлуку да обори курс евра и да вештачки ојача динар како би помогла грађанима и тајкунима, и спасила банке од свих оних мука и дубиоза које изазива неспособност дужника да враћају кредите. Тиме су и плате добиле на номиналној вредности. Цену за све то платиће поново читава привреда, али ко те пита кад иду избори у којима ће на све стране да пршти од социјалне демагогије и нереалних обећања.

Иначе колико је питање курса значајно најбоље говоре муке које САД имају да натерају Кину да макар мало ојача свој за 40 одсто потцењени јуан. Тиме Кина подстиче свој извоз и смањује домаћу потрошњу.

Виши научни саветник, Институт за европске студије