Пропаст света по Триру

Кан– Нема сумње, јучерашњи инцидент који је на конференцији за новинаре „произвео” култни дански редитељ Ларс фон Трир, обезбедио је да се о његовом филму „Меланхолија” данас у Кану прича више него што би се иначе причало.

Његове неслане шале, помињање Хитлера и нациста и помињање Јевреја у додуше шаљивом, али ипак негативном контексту, изиритирало је многе, јер није од јуче прича о Фон Трировим отровним стрелама које повремено разапиње спрам америчке јеврејске заједнице која, по њему, влада Холивудом од његовог постанка. Уз то, памти се да је Фон Трир пса у филму „Догвил” назвао Мојсије, а запамтиће се и да се коњ у филму „Меланхолија” зове Абрахам. Кански фестивал се званично од свега оградио, а Фон Трир је упутио јавно извињење, али се прича одмах наставила и јучерашњим саопштењем борда директора који су прогласили Ларса фон Трира персоном нон грата на Канском фестивалу са назнаком да се одлука мора одмах испоштовати.

Уз свепоштовање спрам овог оригиналног и великог филмског уметника, уз поштовање његове естетике, намера и порука, филм „Меланхолија” не могу назвати никако другачије до претенциозним, мегаломанским и артифицијелним филмским делом у којем се, када се разгрне сва фасцинација визуелним дометима врхунски режираних сцена, наилази на оно што се зове већ виђено, и то код Ингмара Бергмана и у његовим филмовима о пропасти грађанске породице.

И док смо у „Дрву живота” Теренса Малика видели Велики прасак, после чега је настала планета Земља и оно што се зове живот, у Трировој „Меланхолији” сведочимо о смаку света и нестанку човечанства. И то већ у фасцинантним уводним сценама (уз музичку пратњу из Вагнерове „Тристана и Изолде”), са којима нас редитељ уводи у задати контекст дводелне приче о две сестре (улоге тумаче Кирстен Данст и Шарлота Гејнзбур, а ту су и Кифер Сатерленд, Стилен Скарскард, Шарлота Ремплинг...), које се суочавају са апокалипсом, успут сазнајући много тога и о њиховим породицама и брачном статусу и питањима личне (не)среће. Дозволивши да планета Меланхолија удари у Земљу, Ларс фон Трир је заправо „уништио” сваки траг живота декадентних и неморалних богаташких породица које око себе сеју несрећу...

У потпуно другачијим тоновима, на тему неморала светских моћника (нарочито оних из Европе), проговара у свом хуманистичком филму „Авр” (француски лучки град), славни филмски постмодерниста Аки Каурисмаки, који се тренутно налази на месту број један многих овдашњих критичарских листа. Непретенциозан, хуморан и оптимизмом обојен, мали а по значају и актуелности теме велики филм, минималистичка је прича о двоје постаријих, сиромашних боема (пропали уметник и домаћица), који спасавају малог афричког имигранта од полицијске рације у европској луци у коју је стигао путујући у бродском контејнеру. Каурисмаки је поново, у ретродизајну и црнохуморним хичкоковским клишеима и поигравањима, свету понудио своју веру у мале, такозване неважне људе, упирући прстом у игнорантску и у томе чак агресивну имигрантску политику Европе...

Шпански маестро Педро Алмодовар, рано јутрос је поново одушевио огромну војску својих обожавалаца и то филмом „Кожа у којој живим”, у којем после много година поново сарађује са својим омиљеним глумцем Антониом Бандерасом и једном од својих муза – глумицом Марисом Паредес.

Ово није један од најбољих Алмодоварових филмова, али треба имати на уму да је Алмодовар, чак и када је осредњи, увек за три копља бољи од велике већине европских филмских редитеља! Култни Шпанац је поново у свом свету играрија свест-подсвест, поново међу својим „ишчашеним” ликовима и вриштавом колориту, с тим што сада нуди једну врсту трагикомичне хорор-приче.

Главни јунак филма „Кожа у којој живим” је пластични хирург (Бандерас), који је постао специјалиста за трансплантацију коже, покушавајући да спасе живот својој вољеној жени која је изгорела у саобраћајној несрећи. После њене смрти, наставља да врши експерименте у покушају да створи и однегује нову кожу која би била прави штит против сваког напада. У тим научним напорима потребне су му још само три ствари: да нема скрупула, да нађе саучесника и људско заморче. То са скрупулом за доктора није проблем, саучесник му постаје рођена мајка, а људско заморче момак који је силовао његову ћерку због чега је она извршила самоубиство. И да би све било „а ла Алмодовар”, доктор ће својој жртви променити пол, и од несрећног младића начинити прелепу жену савршене коже! Све остало препуштам Алмодоваровим обожаваоцима у Србији, јер је филм откупљен и за приказивање у нашој земљи („Синеарс”)...

Међу филмовима из такмичарског програма који су освојили симпатије у другој фестивалској половини, налази се и француски спектакл „Артист” дебитанта Мишела Хазанависијуса, црно-бели неми филм (!), омаж холивудским немим филмовима с краја 20-их година прошлог века, Дагласу Фербанксу и дружини...

-----------------------------------------------------------------

Саркози на великом, ДСК на малим екранима

Кан– На аплаузе је наишао француски филм „Освајање” Гзавијеа Дуринжера (ван конкуренције), шаљива полубиографска прича о походу на власт садашњег актуелног председника Француске Николе Саркозија. Главно тежиште филма је заправо на томе да је Саркозија, током његовог „цунамија” на Француску, оставила прва жена Сесил, што му је приредило трајну трауму, због које је данас такав какав јесте: „политичар без програма, идеологије и без скрупула”.

Политички, Дуринжерово „Освајање”, кроз драматизовану фикцију, највише се ослања на антагонизам између Саркозија и Ширака и његову политичку борбу против страначког ривала Вилпена. Наравно, реч је овде о филму са елементима фарсе, који се у Кану појављује у веома занимљивом политичком тренутку за Француску, када је ова земља озбиљно загазила у либијски рат, када је потреса веома непријатна афера и када париски „Монд” објављује наслове попут „Саркози– разлаз са интелектуалцима”...

Иначе, афера Доминик Строс-Кан и даље је једна од најважнијих чак и на фестивалу. На великим плазма телевизорима распоређеним по фестивалској палати, последњих дана се више емитују вести о „афери ДСК”, него трејлери из филмова...