Неподобан сам као и моји јунаци

О комаду „Енциклопедија изгубљеног времена” Слободана Шнајдера причало се у региону и пре недавне премијере у Вараждину, захваљујући награди на конкурсу Зетског дома с Цетиња за овај текст-омаж Кишу, Кафки, и свима онима који одбијају да умру, „јер нису ни живели” – жртвама транзиције. Главни лик, радник Железаре, Грегор Самса, не дели веровање већине осиромашених, да је оно „што нису живели” (у социјализму), било боље. У Београду ће, сутра у 17 часова, бити јавно читање овог комада у Атељеу 212, на „Муцијевим данима”.

Шнајдер је управо завршио и нови роман „Морендо” љубавни, али „тежак”. „Не знам где ће и хоће ли уопште изаћи”, каже наш саговорник.

Док у јавност излазе бројне афере, а врховни протагониста се одмара у салцбуршком затвору, како, као заклети левичар, видите епилог тог транзицијског миракула у стварности?

Левичари се не заклињу на крст и ручну бомбу, али њихов програм остаје промена света. „Миракул”, међутим, завршава интервенцијом Највишег Бића, па је у томе он сличан грчкој трагедији. Тако је и у овом „транзицијском миракулу”: На крају се, уз помоћ Бога, појављује спаситељ-тајкун који ће нас све купити и „послати нам јуху боршч”. Остаће нам нешто ретко у кашичици, горак укус у устима, смех који замире на уснама.

Ако нисмо „религиозни”, питање није ништа мање компликовано, а оно гласи: Ко је наш Фортинбрас? (Онај који долази с бубњевима.)

На премијери је био „цели Загреб”. Је ли било и радника?

Радничка класа не иде у театар, нити у рај. У мом су комаду радници остали без пола, постали су „добре цурице”; онако као што пчеле радилице, иако немају пола, ипак су женке. Слично је и с мравима.

Силно је либерални капитализам порадио на ствари „људских права”. Резултат: мравињак „радно зависног становништва”. Врло тоталитарна творевина.

Као писац, ја сада делим дилеме, ако се мало може упоредити с великим, које су немачки интелектуалци имали након победе нацизма 1933. Како парирати средствима којима нацистички „оратори” доводе масу у коматозна стања? Брехт је много радио на „лакшим формама”. Мени се већ неко време по глави мотају синопсиси за неколико јако политичких мјузикала. Бистра, ефикасна и врло „сарадничка” режија Сњежане Бановић у вараждинском ХНК-у већ иде тим смером.

Уместо радника, ваш комад је највише узбудио критичара Јутарњег листа – већ месец дана полемишете на страницама Национала, Јутарњег листа и Зареза? Т. Чадеж, наиме, тврди да ваши јунаци не знају за дијалог, причају сами са собом (и са публиком). Што ће рећи, нису подобни за ово, демократско време… Јесте ли криви?

Наравно да сам крив, и паметније је одмах признати. Неподобан сам колико и моји јунаци; причам сам са собом цели живот, иако покушавам причати и с публиком. Речју Свевишњега: „Устрелите побеснелог пса!” Посебно ако тај пас ту и тамо залаје, а уз то никако не љуби не баш мирисне производе Корпорације... Толико сам крив да на пример не могу одговорити на страницама новина где ме тако ружно блате: Упркос закону, објавили би можда неки фрагмент мојега одговора, за месец дана. Моја искуства с њиховим глодурима јесу довољно поучна.

Једино у чему је човац којег спомињете важан: Свеколико његово знање лежи у врху ципеле – у парафрази Његоша, таквому трагови нису баш мирисни. Тешко је исципеларио Шербеџију, Витеза, Срећка Хорвата, неколицину глумаца, београдске „Глембајеве” (његова ’критика’ Марковићеве представе напросто је скандал памети), а онда и мене. Мноштво његових насртаја у последњих десет година (!) показује да је развио необичну фиксацију на моју особу. Ја то подносим стоички, све иде у рок службе. Он ми је занимљив једино као извршитељ шире наруџбе ’ћутљиве већине’.

Ипак, интелектуална чаршија ћути…

То је много већи проблем. Јављају ми се људи које уопште не познајем, згрожени. Они које познајем ћуте, мисле: Па то је неважно. И јест неважно, али неки од њих не разумеју да се ту уопште не ради о мојој маленкости. Питање брутализације јавног дискурса јако је важно: Важно је, наиме, знати кад долази онај крајњи час: Тада је важно не пропустити задњи воз. Нотакојебилоувек, иумногогоримвременима. Неки се церекају у рукав. Све врло познато.

Шест Ваших драма, кажете, није никад играно у Хрватској? Штаимфали?

Фали им једна ситница: Театар. Имате ли какву идеју? Наведите ми театар где бисмо могли играти, како је то рекао Брехт (јадни Б.Б!) „о променљивости света”?

С великом антиципацијом бројим сате до сутрашњег читања „Енциклопедије” у Атељеу 212. Надам се да то неће бити изгубљено време.

Због чега је мјузикл „Маршал” у Сплиту недавно скинут с репертоара: да ли, заиста, да не би пореметио дан жалости због пресуде хрватским генералима у Хагу?

Ваља причекати премијеру која је сада ипак најављена за 25. мај. Тито је особа највећег спора, ја то добро знам из невеселих искустава с властитом драмом „Кости у камену”.

Но већ је јасно да сплитски ХНК покушава да води некомпетентна и јако послушна особа.

Многима сте се замерили оштрим колумнама у „Новом листу”. Једна опаска о Степинцукоштала Вас је већ обећаног места интенданта Ријечког казалишта. Кога сте тада успели да наљутите?

Кога све нисам? То је, рецимо, један од мојих већих „успеха”. Формулација из колумне која је постала предмет јавне проповеди гласи: „Степинац је имао тешкоћа усагласити начела своје вере са стварношћу” (ендехазијском). Неки католички интелектуалци, али кад сам ја већ био „смакнут”, ово су ипак схватили. Историја фотографије бележи следеће: На једном снимку на истом дрвету висе два каубоја. На ногама једнога пише: „Обешенкоњокрадица”.На ногама другога „прихефтан” је натпис: „Обешен грешком”. Неваљасемотатиисподстабала.

Недавно сте у Турској и Анатолији имали занимљиве сусрете и читања, на „службеном језику турског царства”. Како је то изгледало?

То је било фантастично искуство за које мој пријатељ, сарајевски песник Миле Стојић, и ја захваљујемо Гете институту из Истанбула. Читали смо, након Истанбула, у градовима с претежном курдском већином.

Та фантастична земља Турска има тешку мрљу на својој историји која се некако размазује до данас: Курди.

Мене проблем Курда занима већ дуже време. У Анатолији свако сам своје читање почео малим уломком на хрватском с овом опаском: „У време кад је османлијска моћ била на врхунцу, српски је језик био један од службених језика Високе порте. Османлијски Турци водили су паметнију језичку политику од данашње Турске”.Наравно, сви су у дворани схватили.

Оно што многи на нашим географским ширинама не желе да схвате јесте – да су хрватски и српски један полицентрични језик. Читајте Сњежану Кордић!