Ђорић није крив

Европско фудбалско првенство за кадете у нашој земљи је било и прошло. За разлику од такмичења за сениоре на оваквим шампионатима пласман не би требало да буде битан.

Они треба да послуже као најбоља школа из које ће сутра-прекосутра изаћи готови играчи за „А” репрезентацију. То је задатак за све, а домаћин има још један: да извуче што већу корист за развој тог спорта у својој земљи.

На шампионату који је одигран код нас од 3. до 15. маја ми нисмо ништа остварили од тога. Чак ни такмичарски. Не само што Србија није освојила медаљу, него је као последња у групи једина из ње остала без права да игра на Светском првенству.

Већина као кривца види селектора Милована Ђорића. Уско гледано – таквом мишљењу нема шта да се супротстави. Суштински, међутим, није он крив што је на тој дужности, него они који су га поставили.

Чак и да се којим случајем догодило не само да наша репрезентација буде међу онима које иду на Светско првенство, него и да је постала првак Европе, питање је да ли кадете треба да води тренер пензионерског узраста.

Као што овакви турнири треба да „избаце” играче на које ће се рачунати у будућности, исто тако су идеална прилика и да их воде млађи тренери, који ту треба да скрену пажњу на себе и да и они уче како би у догледно време могли да преузму бригу и о сениорским екипама.

На жалост, на ту појединост је Фудбалски савез Србије заборавио. Чак и да постанемо светски кадетски прваци каква ће вајда бити од селектора на кога не може да се рачуна у перспективи од, рецимо, десет година.

А да је селектор неко ко је тридесетак година млађи од Ђорића, макар прошао исто као и он, постојала би нада да ће нешто да научи на својим грешкама. Овако, можда од ових играча неко и догура до сениорске репрезентације, али од селектора немамо чему да се надамо.

Друга ствар коју је ФСС сметнуо с ума јесте могућност да се овакви мали шампионати искористе за развој фудбала и у оним местима који нису фудбалска средишта. На жалост, и кадетско првенство се играло у Београду. Истина, финални део је био у Новом Саду, а утакмице су игране и у Смедереву и Инђији, али све је то на пушкомет од главног града, његова шира околина.

Разуме се, знамо какво је стање у нашој земљи не само са стадионима, него и с путевима, саобраћајем, хотелима... Али, управо то и јесте разлог да се оваква такмичења искористе да се побољшају околности (инфраструктура, ако је некоме тако јасније).

Да се играло у местима која немају клубове у нашој најјачој лиги или су далеко од Београда и Новог Сада, Европско првенство за кадете би могло да остави много дубљи траг. Да се на време кренуло могле су да се раздрмају учмале средине.

За овакве потребе довољни су и стадиони за по пет хиљада гледалаца (што не би требало да буде немогућ издатак), али да буду савремени. Да се преиспитамо шта ту може да се понуди туризму, јер ће се ти мали странци и они који су дошли с њима вратити у своју земљу и понети неке успомене, причаће и где су били, а не само о утакмицама.

Да се играло у Врању и Сомбору, Пироту и Лозници, или неким сличним местима у различитим деловима Србије, то би за те крајеве много више значило него за Београд и Нови Сад и њихову околину.

Уз усклађен рад савеза и тамошњих фудбалских организација могло је да буде и више гледалаца. Нарочито би било корисно да клубови из тих региона, који из географских разлога не могу полазницима својих фудбалских школа да омогуће уживо гледање међународних такмичења, поготово не тог ранга, да их доведу на те утакмице као на огледну наставу, јер ту су њихови најдаровитији вршњаци из Европе.

Штета је што овакву шансу нисмо искористили. Овако, Европско првенство беше и прође и ништа нам не остаде од њега.