Хорор прича без вриштања од страха

Кан – „Ово је прича о преживљавању у екстремним условима, што је такође и прича о хуманости, са примесама мита о Франкенштајну, али и митова о Титану и Прометеју”, изјавио је у Кану култни шпански редитељ Педро Алмодовар, коментаришући свој филм „Кожа у којој живим” са којим, можда, очекује и коначно своју прву „Златну палму”, после толико других фестивалских одличја која је овде током година примао.

Иако је и овај његов филм оно што се зове „стари, добри Алмодовар”, видни су помаци у истраживању за њега нових филмских жанрова, у овом случају хорора. И мада то шпански редитељ тумачи утицајима легендарног Фрица Ланга на његово стваралаштво, видни су утицаји и америчких „мајстора” у овој врсти филмова, о чему има речи и у овом ексклузивном интервјуу за „Политику” (хвала МетјууСандерсу и словеначком дистрибутеру Сретену Живојиновићу)...

Још од „Лошег васпитања” истражујете субверзивне могућностидругачијих жанрова од Ваших, уобичајених, комедија и мелодрама?

Сваки мој филм одговара жанру у којем ја тренутно живим. Почео сам са комедијама, а изгледа да ћу да завршавам у хорору.

Са мање разиграним филмовима, искључивијим, тонски тамнијим, психолошки подебљаним?

Или са филмовима екстремне страсти и закуване сексуалности, и са више субверзија, како ви рекосте! Видите, свега тога има у мом хорор-трилеру „Кожа у којој живим”, али овде је реч о хорорпричи без вриштања од страха.

Исписујете нове странице своје личне историје?

Трагам даље. Трагање је у мојој природи, па ако од тога испадне нешто што ће се звати филмска историја, ја ћу се са тиме сложити!

После две деценије поново сте са Бандерасом, некада својим омиљеним глумцем. Радосни због тога?

Пресрећан! Било је време да се врати својим коренима. Антонио (Бандерас) је пунокрван, расан глумац и само сам њега могао да видим у лику пластичног хирурга који ће се осветити мушкарцу који је силовао његову ћерку.

Као доктора чије је порекло, делимично, бразилско?

Признајем, нисам се превише држао књиге „Тарантула” француског крими-писца Тјерија Жонкета, по којој је настао овај филм. Желео сам да мој пластични хирург припада помало дивљој породици, чији корени нису толико јудео-хришћански попут мојих. Бразилци имају помало другачије корене, имају у себи нешто лудо и насилно, страсно и екстремно емотивно. Зато сам докторовој породици, мајци – саучесници у његовом злочину и бахатом брату– криминалцу, придодао све те особине.

Шта се још променило у Вашем животу од 1980. и Вашег првог филма? Да ли се приступ филму променио?

Нисам толико променио свој став, али сам временом схватио да филмове гледам и причам о њима на другачији начин. Све сам више свестан тога шта ми филм значи и колико филм усавршава све неправилности и све несавршености живота.

Нисте више лакомислени, постајете све озбиљнији?

То се зове утицај гравитације на моје филмове и то се, драга моја, зове резултат старости. Старост, додуше, не може пуно да помогне усазревању. Процес сазревања код мене је мање везан за моју старосну доб а више за резултате нових искустава кроз која сам пролазио и пролазим и за начин живота на који сам живео. За најискреније филмове које сам направио када сам био млад, када сам живео у Мадриду тог времена ренесансе слободе, био везан за тадашњу ренесансу поп музике и када су ми идоли били Енди Ворхол и Џон Вотерс, а ја стварно веровао да сам направио филмове који рефлектују дух свега тога.

Препознајете ли још увек себе у тим својим раним филмовима?

Уколико упоредите те филмове са овим што тренутно радим, може се учинити да сам ја сада другачији, али ја сам потпуно иста особа! Не мислим да редитељ треба да мења свој тон. Вуди Ален и даље снима комедије, али то не значи да он није одрастао. Он и даље расте и расте, али је он и даље Вуди Ален какав је био и на почетку! Такав сам и ја, исти као на почетку, с тим што у мом случају знање и свест које сада поседујем не значе и да сам ја сада срећнији. Напротив.

Ви сте се рано заљубили у филмове?

Још као мало дете. Живео сам у малом селу и водили су нас у биоскоп, а ја бихпо повратку,препричавајући мајци филм, измишљао сасвим нове приче. Увек сам, заправо,имао неки двоструки укус. С једне стране Антониони и Бергман, а са друге Џон Вотерс. Међутим, још од малих ногу сам филм схватио веома озбиљно.

А да ли сте још тада разумели и цео концепт филмског стваралаштва?

Уопште не! Нисам био свестан редитеља нити писца! Нисам био уопште свестанчитавог тог света који стоји иза камере и целог екрана. За мене је филм значио само причу и глумце и мислио сам да главни актери измишљају приче и зато сам хтео да постанем глумац да бих и ја причао филмске приче! Када сам порастао и постао свестан редитеља и сценариста, тада сам себи рекао: „Ово је место где желим да будем”.

Истина је да нисте ишли у филмске школе?

Истина је. Нисам ишао јер нисам могао. Франко их је затворио 1968. и 1969. године. Ја сам оно што људи називају самоуким. Очигледно је било да нисам знао да снимам филмове, али ме за то није било брига,учио сам стварајући их. Све што сам научио било је увек пред публиком. Моја једина школа била је супер-осмомилиметарскакамера и током седамдесетих снимиосам гомилу филмова различитогтрајања и показивао сам их свима говорећи да желим да направим будућност.

Једном сте ми рекли да имате пет омиљених редитеља?

Рекао сам пет, али би их могло бити и стотину. Прво бих рекао Буњуел јер имамо исте корене, припадамо истој породици и ја заиста препознајем себе у његовим филмовима. Затим, Ингмар Бергман, јер су његови филмови потпуно супротни мојим. Били Вајдлер је један од мојих најомиљенијих, а ту је и Фелини са „Ла страдом” и другим својим филмовима којима је креирао сопствени жанр. Волим и Ернста Лубича, Џона Форда, Хенрија Хатевеја, Дагласа Сирка... Моје „свето тројство” су Алфред Хичкок, Били Вајдлер и Луис Буњуел!

Видимо, гледате и тенис?

Не волим да видим Рафу (Рафаел Надал) на коленима, али се дивим и Ђоковићу.

-----------------------------------------------------------

Раша Буквић и Милош Форман у истом лику

Кан – Фестивал у Кану ближи се самом крају и вечерашњој додели награда. Виђена су и последња два такмичарска филма (Паоло Сорентино са главним глумцем Шоном Пеном, Раду Михаелану и Нури Билге Џејлан), али и филм „Највољенија” Кристофа Онореа, којим ће бити затворен 64. Кан. У филму у којем је звезда Катрин Денев у једној од главних мушких улога је и наш глумац Радивоје –Раша Буквић (има већ импозантну француску каријеру), заједно са редитељем Милошем Форманом, јер играју исти лик у различитим временским периодима...