Horor priča bez vrištanja od straha

Kan – „Ovo je priča o preživljavanju u ekstremnim uslovima, što je takođe i priča o humanosti, sa primesama mita o Frankenštajnu, ali i mitova o Titanu i Prometeju”, izjavio je u Kanu kultni španski reditelj Pedro Almodovar, komentarišući svoj film „Koža u kojoj živim” sa kojim, možda, očekuje i konačno svoju prvu „Zlatnu palmu”, posle toliko drugih festivalskih odličja koja je ovde tokom godina primao.

Iako je i ovaj njegov film ono što se zove „stari, dobri Almodovar”, vidni su pomaci u istraživanju za njega novih filmskih žanrova, u ovom slučaju horora. I mada to španski reditelj tumači uticajima legendarnog Frica Langa na njegovo stvaralaštvo, vidni su uticaji i američkih „majstora” u ovoj vrsti filmova, o čemu ima reči i u ovom ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” (hvala MetjuuSandersu i slovenačkom distributeru Sretenu Živojinoviću)...

Još od „Lošeg vaspitanja” istražujete subverzivne mogućnostidrugačijih žanrova od Vaših, uobičajenih, komedija i melodrama?

Svaki moj film odgovara žanru u kojem ja trenutno živim. Počeo sam sa komedijama, a izgleda da ću da završavam u hororu.

Sa manje razigranim filmovima, isključivijim, tonski tamnijim, psihološki podebljanim?

Ili sa filmovima ekstremne strasti i zakuvane seksualnosti, i sa više subverzija, kako vi rekoste! Vidite, svega toga ima u mom horor-trileru „Koža u kojoj živim”, ali ovde je reč o hororpriči bez vrištanja od straha.

Ispisujete nove stranice svoje lične istorije?

Tragam dalje. Traganje je u mojoj prirodi, pa ako od toga ispadne nešto što će se zvati filmska istorija, ja ću se sa time složiti!

Posle dve decenije ponovo ste sa Banderasom, nekada svojim omiljenim glumcem. Radosni zbog toga?

Presrećan! Bilo je vreme da se vrati svojim korenima. Antonio (Banderas) je punokrvan, rasan glumac i samo sam njega mogao da vidim u liku plastičnog hirurga koji će se osvetiti muškarcu koji je silovao njegovu ćerku.

Kao doktora čije je poreklo, delimično, brazilsko?

Priznajem, nisam se previše držao knjige „Tarantula” francuskog krimi-pisca Tjerija Žonketa, po kojoj je nastao ovaj film. Želeo sam da moj plastični hirurg pripada pomalo divljoj porodici, čiji koreni nisu toliko judeo-hrišćanski poput mojih. Brazilci imaju pomalo drugačije korene, imaju u sebi nešto ludo i nasilno, strasno i ekstremno emotivno. Zato sam doktorovoj porodici, majci – saučesnici u njegovom zločinu i bahatom bratu– kriminalcu, pridodao sve te osobine.

Šta se još promenilo u Vašem životu od 1980. i Vašeg prvog filma? Da li se pristup filmu promenio?

Nisam toliko promenio svoj stav, ali sam vremenom shvatio da filmove gledam i pričam o njima na drugačiji način. Sve sam više svestan toga šta mi film znači i koliko film usavršava sve nepravilnosti i sve nesavršenosti života.

Niste više lakomisleni, postajete sve ozbiljniji?

To se zove uticaj gravitacije na moje filmove i to se, draga moja, zove rezultat starosti. Starost, doduše, ne može puno da pomogne usazrevanju. Proces sazrevanja kod mene je manje vezan za moju starosnu dob a više za rezultate novih iskustava kroz koja sam prolazio i prolazim i za način života na koji sam živeo. Za najiskrenije filmove koje sam napravio kada sam bio mlad, kada sam živeo u Madridu tog vremena renesanse slobode, bio vezan za tadašnju renesansu pop muzike i kada su mi idoli bili Endi Vorhol i Džon Voters, a ja stvarno verovao da sam napravio filmove koji reflektuju duh svega toga.

Prepoznajete li još uvek sebe u tim svojim ranim filmovima?

Ukoliko uporedite te filmove sa ovim što trenutno radim, može se učiniti da sam ja sada drugačiji, ali ja sam potpuno ista osoba! Ne mislim da reditelj treba da menja svoj ton. Vudi Alen i dalje snima komedije, ali to ne znači da on nije odrastao. On i dalje raste i raste, ali je on i dalje Vudi Alen kakav je bio i na početku! Takav sam i ja, isti kao na početku, s tim što u mom slučaju znanje i svest koje sada posedujem ne znače i da sam ja sada srećniji. Naprotiv.

Vi ste se rano zaljubili u filmove?

Još kao malo dete. Živeo sam u malom selu i vodili su nas u bioskop, a ja bihpo povratku,prepričavajući majci film, izmišljao sasvim nove priče. Uvek sam, zapravo,imao neki dvostruki ukus. S jedne strane Antonioni i Bergman, a sa druge Džon Voters. Međutim, još od malih nogu sam film shvatio veoma ozbiljno.

A da li ste još tada razumeli i ceo koncept filmskog stvaralaštva?

Uopšte ne! Nisam bio svestan reditelja niti pisca! Nisam bio uopšte svestančitavog tog sveta koji stoji iza kamere i celog ekrana. Za mene je film značio samo priču i glumce i mislio sam da glavni akteri izmišljaju priče i zato sam hteo da postanem glumac da bih i ja pričao filmske priče! Kada sam porastao i postao svestan reditelja i scenarista, tada sam sebi rekao: „Ovo je mesto gde želim da budem”.

Istina je da niste išli u filmske škole?

Istina je. Nisam išao jer nisam mogao. Franko ih je zatvorio 1968. i 1969. godine. Ja sam ono što ljudi nazivaju samoukim. Očigledno je bilo da nisam znao da snimam filmove, ali me za to nije bilo briga,učio sam stvarajući ih. Sve što sam naučio bilo je uvek pred publikom. Moja jedina škola bila je super-osmomilimetarskakamera i tokom sedamdesetih snimiosam gomilu filmova različitogtrajanja i pokazivao sam ih svima govoreći da želim da napravim budućnost.

Jednom ste mi rekli da imate pet omiljenih reditelja?

Rekao sam pet, ali bi ih moglo biti i stotinu. Prvo bih rekao Bunjuel jer imamo iste korene, pripadamo istoj porodici i ja zaista prepoznajem sebe u njegovim filmovima. Zatim, Ingmar Bergman, jer su njegovi filmovi potpuno suprotni mojim. Bili Vajdler je jedan od mojih najomiljenijih, a tu je i Felini sa „La stradom” i drugim svojim filmovima kojima je kreirao sopstveni žanr. Volim i Ernsta Lubiča, Džona Forda, Henrija Hateveja, Daglasa Sirka... Moje „sveto trojstvo” su Alfred Hičkok, Bili Vajdler i Luis Bunjuel!

Vidimo, gledate i tenis?

Ne volim da vidim Rafu (Rafael Nadal) na kolenima, ali se divim i Đokoviću.

-----------------------------------------------------------

Raša Bukvić i Miloš Forman u istom liku

Kan – Festival u Kanu bliži se samom kraju i večerašnjoj dodeli nagrada. Viđena su i poslednja dva takmičarska filma (Paolo Sorentino sa glavnim glumcem Šonom Penom, Radu Mihaelanu i Nuri Bilge Džejlan), ali i film „Najvoljenija” Kristofa Onorea, kojim će biti zatvoren 64. Kan. U filmu u kojem je zvezda Katrin Denev u jednoj od glavnih muških uloga je i naš glumac Radivoje –Raša Bukvić (ima već impozantnu francusku karijeru), zajedno sa rediteljem Milošem Formanom, jer igraju isti lik u različitim vremenskim periodima...