Повратак разграничења

Коме је до успеха у Европи, прво треба да уложи у дотеривање Београда. Овакву досетку чуо сам од познаника, који је победу Азербејџанаца на „Песми Евровизије” повезао с њиховим претходним инвестирањем у преуређивање Ташмајданског парка.

И у његовој шали назиру се зрнца истине. Високи страни гости су нам управо поновили да морамо да боље уредимо земљу да бисмо наставили напредовање ка Европској унији, оправдали позајмице, па и да континентална заједница не може да се осети комплетираном пре него што обухвати и нас.

Истовремено, аналитичари су у певачки турнир укомпоновали и неуобичајено милозвучне политичку ноте. Спектакл у Диселдорфу је, кажу, показао да Европа може да буде и јединственија него што је, да у њој има духа за превазилажење текуће кризе, да уме да „удари бригу на весеље” и кад дрхти над судбином ослабљеног евра, да је непорецива мешавина култура, па и да омогућава да, бар у забави, слабији тријумфују над моћнијима…

Сценска врцања су, уједно, подсећале да смо ушли у сезону такорећи глобалне битке за – микрофоне и звучнике. На све стране очекују такмичарски рефрени за изборне или протестне мобилизације.

Занимљиво је да се као једна од главних тема поново, после дужег времена, појављују – разграничења. Барак Обама би да превазиђе дугу јаловост преговора између Израелаца и Палестинаца, враћањем на њихове границе из 1967. Дмитриј Медведев упозорава да се америчким ракетним штитом прелазе границе руске толеранције па да би могао да оживи дух Хладног рата. Запљуснути таласом емиграната из бунтовне северне Африке, поједини Европљани им постављају баријере, баш као што покушавају и да подвуку црту коју више не би смеле да прелазе финансијски посрнуле чланице Уније. Многе власти се труде и да поставе „плафон” за растуће буџетске дефиците и стопе незапослености.

Десетине хиљада Шпанаца данима протестно траже да се партије више не ограђују од општих потреба и да се јасно одреде кривци за кризу. После оставке шефа ММФ-а Доминика Строс-Кана, и та организација пооштрава мере, укључујући и тренирање запослених, за јасније разграничавање пожељних и недозвољених опхођења.

Изузетак није ни Србија. Границе су јој, за низ држава, спорне због „косовског питања”, Хашки трибунал јој говори да се ближи граници стрпљења за хватање оптужених бегунаца, а приговорено јој је и што повећи број њених лажних политичких азиланата користи безвизни режим и оптерећује системе других земаља.

У оптицај је ових дана Београд пустио и идеје о разграничењу (налик подели) на Космету, да не треба правити сензацију од нечега о чему се већ подуже говори, да у трагању за статусом те покрајине треба ићи оригиналним путем, а можда и по узору на односе некадашње две Немачке.

Могу да потврдим да сам као дописник из Вашингтона и УН, још пре три и по године чуо од представника посредничке тројке (САД, Русија, ЕУ) да се причало о моделу две Немачке, и да ни Београд ни Приштина нису прихватили понуду за поделу Косова. Као и да је, годину дана касније, из српског врха, како је такође објавила „Политика”, истицано да су „све опције легитимне и да су све боље од оне у којој једна страна (Србија) губи све а друга (’независно Косово’) добија све”.

Применљивост поменутих приступа не чине ми се мањом од изгледа – да се, после 60 година, постигне споразум између Израела и Палестинаца. А кад се подсећа на Хладни рат треба имати у виду да је тај назив први пут поменут још у 14. веку, у Шпанији, и да се као облик надметања застрашивањем а без упуштања у директни оружани сукоб актера, може осетити у свакодневном животу, на пример – између дужника и поверилаца…

Највише ме брине, при том, евентуалност да простор, чији смо део, постане и привезак „проширеног Блиског истока” (који се на другу страну протегао знатно даље, до Авганистана) и ономатопеја Хладног рата. Поготову што се као стални проблем приказује – Србија. Често, с преувеличавањем.

Појачане су, тако, полемике: коме ће се царству (осим „небеског”) она приволети: хоће ли постати део НАТО или безбедносне организације под вођством Русије, или остати неутрална? Из поузданих извора сазнајем да ћемо, бар још неколико година, остати неутрални, уз појачавање већ интензивно унапређиване сарадње са Партнерством за мир (предворјем НАТО). У коме је и – Русија која са Атлантским пактом „гаји неупоредиво квалитетније односе него ми”.

Нема, дакле, разлога за повећање неизвесности. Свако ко, на пример, данас прочита овај чланак у новинама, већи је победник него Азербејџанци у Диселдорфу, јер је – преживео јучерашњи „судњи дан”, који је човечанству прорекао један, нашироко публиковани, амерички предсказивач…