Калдрма умирује време

Исидора Жебељан је истакнути српски композитор, диригент и професор на Факултету музичке уметности у Београду. Недавно је постала и најмлађи члан Српске академије наука и уметности (1967). Њена музика извођена је у Холандији, Великој Британији, Сједињеним Државама, Француској. Уметница која одбацује површност, залаже се за суштину ствари и за коју тврде да је поборник чистих мисли и доброте написала је до сада тридесетак значајних музичких остварења и једну оперу. Компонује често и за позоришне представе, за шта је добила три Стеријине награде.

Размишљајући о својој омиљеној улици у главном граду, особа која проноси славу српске музике, каже да јој је једна одмах дошла на ум –  Косанчићев венац. Келтско-римски Сингидунум. Одувек јој је тај део имао нешто од умирујуће атмосфере војвођанских вароши, од њеног детињства.

Међутим, при следећој мисаоној степеници, почела је да стрепи да се не увуче у мрежу стереотипа. Наиме, оптерећеност данашњег човека општим местима она види као опасно сужавање избора. Стављајући у први план чињеницу да је свако биће посебна личност, са својим емоцијама и доживљајима, определило ју је да говори о познатој улици која има излаз на реку.

Рођена Београђанка која упозорава на ерозију морала и још опасније пропадање хуманизма и идеализма у друштву, често пролази туда. Временску машину у коју је гурнут модеран човек, она стишава, умирује на тој калдрмисаној стази.

Светац из бедема

Са приметном суптилношћу у изразу, зналачки нас проводи кроз важне институције, музеје, куће на том простору. Наводи разлоге своје везаности за Косанчићев венац.

– Она је од оних улица које имају специфичну атмосферу. Калдрма је битан елемент који ме директно повезује са једном мени, такође, важном улицом у Зрењанину. Могу се срести различити архитектонски захвати. Од крајње једноставних, малтене самоуких дунђерских радова до изузетних кућа које су грађене по узору на европску архитектуру тога доба. Ту је некада била прва библиотека која се звала Читалиште, па ђумрукана где су се изводиле прве позоришне представе у Београду. Кућа Михајла Петровића Аласа, нашег значајног научника, математичара, претече кибернетике. Народна библиотека је уништена за време бомбардовања 6. априла 1941. године, испод ње се налазила Римска дворана. Одакле је настајао Београд. Бедем је пролазио преко Француске улице, Трга Републике и преко Косанчићевог венца се спуштао ка Сави. Наравно, река је важна одредница те улице. Остаје легенда и о Ђакуму Авакуму који је из неког околног бедема вођен на погубљење. После је постао светац. Косанчићев венац је чувар београдски дух. Било би смешно, данас, очекивати да све улице имају калдрму. Али, чињеница да је очуван читав тај крај, а да је, с друге стране, у свом изгледу добио нешто од савременог израза говори о аутентичном споју који је увек добар и који се виђа и у другим европским градовима, на други начин. Сваки град који је сачувао дух прошлих времена и успео да га уклопи у садашњи тренутак у коме се живи, јесте град који се воли, у који се враћа. Косанчићев венац је остала чудесна београдска улица која у себи негује спој фантастике, лепоте и необичног мира. То зна свако ко се у пулсирајућем временском ковитлацу, макар на тренутак, нашао на њеном тлу – наводи композиторка.

– На почетку ове улице, тамо где је аустријска амбасада и Ректорат Универзитета уметности налазе се бараке. Толико волим ту улицу да ми и оне имају драж, подсећају ме на прошло социјалистичко време. Има нешто и у томе што је мени остало у лепој успомени. Неки пут, са носталгијом се сећам минулих времена – казује Исидора.

Она је мишљења да Београд клизи ка дну.

– Када достигне коначно дно, а можда се то већ и десило, физички закони ће учинити да се ствари прочисте и поставе на своје место. Регулишу правом и законским нормама. Код нас постоји проблем. Када се органи реда нађу у директном контакту са грађанима, до изражаја долази турски менталитет – нагодби, погодби, молби, договора – уочава композиторка.

Идеја општег добра

Примећује да се раде фасаде, док проблематика "дивље" градње композиторку суштински погађа, јер задире у поље естетике. За било какав облик напредовања, она инсистира на идеји општег добра.

– Када запослени у општинама и у граду, једном, буду чиновници у служби спровођења једне опште идеје, идеје општег добра, а не припадници партија, може се очекивати бољитак. Као што је то случај у земљама развијене демократске традиције. Тамо би се људи насмејали, не би могли да верују каква подељеност влада код нас. Када идеализам и идеја општости победи над појединачним, ситнопоседничким интересима, ствари ће почети да функционишу. Људи морају разумети да то није фарса – недвосмислена је уметница која се придружује дискусији о изградњи Опере.