Kaldrma umiruje vreme

Isidora Žebeljan je istaknuti srpski kompozitor, dirigent i profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Nedavno je postala i najmlađi član Srpske akademije nauka i umetnosti (1967). Njena muzika izvođena je u Holandiji, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Državama, Francuskoj. Umetnica koja odbacuje površnost, zalaže se za suštinu stvari i za koju tvrde da je pobornik čistih misli i dobrote napisala je do sada tridesetak značajnih muzičkih ostvarenja i jednu operu. Komponuje često i za pozorišne predstave, za šta je dobila tri Sterijine nagrade.

Razmišljajući o svojoj omiljenoj ulici u glavnom gradu, osoba koja pronosi slavu srpske muzike, kaže da joj je jedna odmah došla na um –  Kosančićev venac. Keltsko-rimski Singidunum. Oduvek joj je taj deo imao nešto od umirujuće atmosfere vojvođanskih varoši, od njenog detinjstva.

Međutim, pri sledećoj misaonoj stepenici, počela je da strepi da se ne uvuče u mrežu stereotipa. Naime, opterećenost današnjeg čoveka opštim mestima ona vidi kao opasno sužavanje izbora. Stavljajući u prvi plan činjenicu da je svako biće posebna ličnost, sa svojim emocijama i doživljajima, opredelilo ju je da govori o poznatoj ulici koja ima izlaz na reku.

Rođena Beograđanka koja upozorava na eroziju morala i još opasnije propadanje humanizma i idealizma u društvu, često prolazi tuda. Vremensku mašinu u koju je gurnut moderan čovek, ona stišava, umiruje na toj kaldrmisanoj stazi.

Svetac iz bedema

Sa primetnom suptilnošću u izrazu, znalački nas provodi kroz važne institucije, muzeje, kuće na tom prostoru. Navodi razloge svoje vezanosti za Kosančićev venac.

– Ona je od onih ulica koje imaju specifičnu atmosferu. Kaldrma je bitan element koji me direktno povezuje sa jednom meni, takođe, važnom ulicom u Zrenjaninu. Mogu se sresti različiti arhitektonski zahvati. Od krajnje jednostavnih, maltene samoukih dunđerskih radova do izuzetnih kuća koje su građene po uzoru na evropsku arhitekturu toga doba. Tu je nekada bila prva biblioteka koja se zvala Čitalište, pa đumrukana gde su se izvodile prve pozorišne predstave u Beogradu. Kuća Mihajla Petrovića Alasa, našeg značajnog naučnika, matematičara, preteče kibernetike. Narodna biblioteka je uništena za vreme bombardovanja 6. aprila 1941. godine, ispod nje se nalazila Rimska dvorana. Odakle je nastajao Beograd. Bedem je prolazio preko Francuske ulice, Trga Republike i preko Kosančićevog venca se spuštao ka Savi. Naravno, reka je važna odrednica te ulice. Ostaje legenda i o Đakumu Avakumu koji je iz nekog okolnog bedema vođen na pogubljenje. Posle je postao svetac. Kosančićev venac je čuvar beogradski duh. Bilo bi smešno, danas, očekivati da sve ulice imaju kaldrmu. Ali, činjenica da je očuvan čitav taj kraj, a da je, s druge strane, u svom izgledu dobio nešto od savremenog izraza govori o autentičnom spoju koji je uvek dobar i koji se viđa i u drugim evropskim gradovima, na drugi način. Svaki grad koji je sačuvao duh prošlih vremena i uspeo da ga uklopi u sadašnji trenutak u kome se živi, jeste grad koji se voli, u koji se vraća. Kosančićev venac je ostala čudesna beogradska ulica koja u sebi neguje spoj fantastike, lepote i neobičnog mira. To zna svako ko se u pulsirajućem vremenskom kovitlacu, makar na trenutak, našao na njenom tlu – navodi kompozitorka.

– Na početku ove ulice, tamo gde je austrijska ambasada i Rektorat Univerziteta umetnosti nalaze se barake. Toliko volim tu ulicu da mi i one imaju draž, podsećaju me na prošlo socijalističko vreme. Ima nešto i u tome što je meni ostalo u lepoj uspomeni. Neki put, sa nostalgijom se sećam minulih vremena – kazuje Isidora.

Ona je mišljenja da Beograd klizi ka dnu.

– Kada dostigne konačno dno, a možda se to već i desilo, fizički zakoni će učiniti da se stvari pročiste i postave na svoje mesto. Regulišu pravom i zakonskim normama. Kod nas postoji problem. Kada se organi reda nađu u direktnom kontaktu sa građanima, do izražaja dolazi turski mentalitet – nagodbi, pogodbi, molbi, dogovora – uočava kompozitorka.

Ideja opšteg dobra

Primećuje da se rade fasade, dok problematika "divlje" gradnje kompozitorku suštinski pogađa, jer zadire u polje estetike. Za bilo kakav oblik napredovanja, ona insistira na ideji opšteg dobra.

– Kada zaposleni u opštinama i u gradu, jednom, budu činovnici u službi sprovođenja jedne opšte ideje, ideje opšteg dobra, a ne pripadnici partija, može se očekivati boljitak. Kao što je to slučaj u zemljama razvijene demokratske tradicije. Tamo bi se ljudi nasmejali, ne bi mogli da veruju kakva podeljenost vlada kod nas. Kada idealizam i ideja opštosti pobedi nad pojedinačnim, sitnoposedničkim interesima, stvari će početi da funkcionišu. Ljudi moraju razumeti da to nije farsa – nedvosmislena je umetnica koja se pridružuje diskusiji o izgradnji Opere.