Наши латифундисти

НОВИ САД – Готово да нема бизнисмена из наше републике и окружења који није купио бар неколико стотина хектара земље на подручју северне српске покрајине. Мирослав Мишковић је са 22.000 хектара рекордер. Миодраг Костић, ако се ономе што је он купио дода и комплекс од 1.131 хектар који је купила његова мајка Роксанда, газдује са више од 16.000 хектара. У рукама Предрага Матијевића је 11.000 хектара, док je "Сојапротеин" са своја три власника (Миливојем Бабовићем, Зораном Митровићем и Станком Поповићем, о којима је "Политика" раније већ писала) koja газдује са 6.000 хектара, четврта на овој листи.
Према доступним подацима Задружног савеза Војводине и подацима берзанског проспекта, у покрајини је током приватизације на тендерима, аукцијама и у стечајним поступцима две трећине пољопривредних комбината и земљорадничких задруга – добило нове власнике.

Бизнисмен из Шапца Иван Јаковљевић купио је, рецимо, предузеће "Халас Јоже" из Аде са 3.875 хектара од чега је око половина земље у државном власништву. Миленко Гачић, односно његова фирма "Биг бул" у Бачинцима, постао је власник Пољопривредног предузећа "Сомбор" из Сомбора. Ово предузеће имало је нешто мање од 2.000 хектара друштвене земље коју је Гачић купио и још толико добио државне на коришћење.

Пољопривредно добро "Сава Ковачевић" из Врбаса са око пет хиљада хектара, од чега 3.880 хектара друштвене земље која се продавала, купио је конзорцијум "Миротин" са Ђоком Вујичићем на челу. Овај конзорцијум, прозван по имену села код Никшића из којег је Вујичић родом, куповином на тендеру друштвене земље октобра 2003. године, по оцени агроекономиста, постао је власник најбољег пољопривредног добра у некадашњој Југославији. Јер, 2.000 хектара првокласне земље пољопривредног газдинства "Сава Ковачевић" прекривено је системом за наводњавање с комплетном инфраструктуром, која подразумева уграђене црпне станице и осталу пратећу опрему.

То газдинство је у време продаје имало и фарму говеда с основним стадом од 1.500 грла, од чега 600 крава музара, као и млекару капацитета 7.000 литара дневно и широким спектром млечних производа. У оквиру "Саве Ковачевића" успешно је функционисао и центар за дораду семенске робе. Пољопривредна механизација је, у време продаје предузећа, спадала у најмодернију и потпуно је задовољавала њихове потребе. Поред социјалног и инвестиционог програма "Миротин" је, по договору, за основни капитал "Саве Ковачевића" платио 1,97 милиона евра.

У трци за земљом активан је био и власник бачкопаланачког "Нектара" (индустрија сокова) Слободан Радун. Он је купио надалеко познато добро "Ирмово" из Кисача од 707 хектара.

Продаја већинског капитала пољопривредног добра "Нове бразде" из Ђурђева била је у овдашњој средини прворазредна вест. Ово добро је купио директор ЈП "Информатика" из Новог Сада (пандан београдском "Инфостану") Зоран Бероња, иначе локални функционер ДС-а. После куповине ове фирме Бранка Милић из "Урбис пројекта" усталасала је овдашњу јавност јер је против Бероње и још неколико директора јавних предузећа у Новом Саду поднела кривичне пријаве. Бероња у име ЈП "Информатике", Горан Костић у име Завода за изградњу града, Богдан Росић у име ДП "Урбис инвеста", Александар Јефтић у име ЈП "Урбанизма" и Ђуро Маровић у име "Урбис пројекта" 25. јуна 2004. године су, како је навела у пријави Бранка Милић, "продали најлуксузније новосадско одмаралиште – хотел "Нови Сад" у Игранима на Макарској ривијери, изграђен осамдесетих година за тадашње градске и покрајинске функционере, Хрватима по багателној цени, двадесет пута мањој од реалне".

Купци су тај хотел који је плаћен градским предузећима Новог Сада 550.000 евра, како је накнадно потврђено, продали Немцима за 12 и по милиона евра. Кривична пријава, како каже подносилац, траљаво иде, али је у редовној процедури.

У почетку врло агилан у куповању земље власник "Крмивопродукта" Драгољуб Марковић купио је добро "Моравице" из Старе Моравице које је имало у поседу 220 хектара пре две године после чега се, према новинским вестима, повукао из нелојалне трке са "новотајкунима".

Поред бизнисмена, за куповину земље владало је интересовање многих политичких странка које су користећи позицију власти оспоравале латифунџијама власништво. Највише проблема са локалним властима имао је већински власник пољопривредног добра "Бачка" из Чонопље Веља Момчиловић из Новог Сада који је готово две године водио судски спор са локалним моћницима у Сомбору да уђе у посед који се простире на две хиљаде хектара.