Ум и руке

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Америка је ове године обележила 150. годишњице два догађаја, који су у највећој мери допринели да она постане оно што је данас: водећa светска демократија и главна индустријска и технолошка сила. Ти догађаји збили су се у размаку од два дана. Први је, 10 априла те судбоносне 1865, било оснивање Масачусетског института технологије (МИТ), а други – почетак великог Грађанског рата.

Док ће подсећање на војевање индустријског севера и робовласничког југа око очувања јединства уније и њеног карактера као друштва трајати колико и сам рат, све до 9. априла 2015, јубилеј МИТ-а почео је 7. јануара, а завршава се за неки дан, 4. јуна, великом вечером у универзитетском кампусу на коју су позвани садашњи и бивши студенти, професори и сви који су на било који начин били у његовој орбити, а још су живи. Мени је једноставан: хамбургери (пљескавице) и шампањац.

Америка је кућа многобројних универзитета уз чије име није потребно додавати оно „престижни”, јер то се најчешће подразумева. МИТ се међутим издваја, пре свега због посебног начина на који је кроз своју историју комбиновао образовање, науку и праксу, тако и по доприносу његових студената и професора настајању неких од практичних изума који су доносили цивилизацијски напредак.

Поменимо само неке: телефон, електромагнет, радар, Веб (светска рачунарска мрежа), транзистор, ласер…  Обележавање јубилеја почело баш изложбом на којој је било заступљено 150 предмета који су били како поменути грандиозни изуми, тако и куриозитети из век и по историје институције, као што су, на пример

Јубилеј је, разумљиво, био и повод за самохвалисање, што опет није било вулгарно: за скромност једноставно није било места. У оптицај су додуше неке нове метафоре, као што је „машина за иновације” или „предводник будућности”, али није било разлога да се мења формулација мисије МИТ-а: „померање граница постојећег света да се прошири и ослободи људски потенцијал”.

МИТ је у Бостону, односно његовом предграђу, Харварду, на северу атлантске обале Америке, пре 150 година основао тадашњи предузимач, иначе јужњак, Вилијам Бартон Роџерс, који је међу „јенкије” дошао подстакнут визијом о новој врсти техничког образовања које ће научно знање пре свега учинити практичним. Реч „технологија” тада је тек улазила у употребу у њеном данашњем значењу, па је то тада свакако био одважан подухват, па и, на срећу, успео експеримент.

Главна разлике методологије учења у МИТ-у, у односу на друге универзитете, онда и сада, садржана је у моту који је угравиран у његов печат: MENS AT MANUS – „ум и руке”. У слободном преводу: „што замислиш, то и направи”. Другим речима, знање је премија, али треба да буде и корисно. Теорија и пракса су равноправне, али су заједно моћније.

Много тога што је у минуломвеку и по тамо замишљено и направљено уграђено је у данашњу америчку технолошку и војну надмоћ. То посебно важи за последњих 80 година, односно за промене наставних и истраживачких програма спроведене почетком тридесетих година прошлог века, када је реформа, упркос томе што је остваривана током велике економске кризе, инсистирала на лидерства у науци и инжењерству.

МИТ је такође промењен и током Другог светског рата, када су под његовим крововима обављена нека од важних истраживања из из њих проистекли проналасци који су увелико допринели победи савезника на Хитлеровом ратном машинеријом.

Да ли и данашња повезаност са Пентагоном на неки начин дискредитује МИТ? На ово питање, занимљив одговор је дао Ноам Чомски, тамошњи професор филологије, иначе један од најпознатијих критичара америчке ратне машинерије. „Оно што се не разуме”, каже Чомски, „то је да је улога Пентагона у великој мери развој технологија будућности.” А да ли је, као антиратни активиста и критичар Пентагона, имао проблема? „Није ми стављена ниједна примедба. МИТ је веома слободно и отворено место.”

За разлику од универзитета из „Ајви лиге”, који имају карактер „елитних” – места су углавном била резервисана за момке из високог друштва – на МИТ је долазио подмладак америчке средње класе. Финансирао се углавном од школарина, а мање од задужбинарства и фондова, премда се вредност његове задужбине данас процењује на око осам милијарди долара, док му је годишњи наставни буџет око 800 милиона.

Школовање тамо није јефтино, али није ни најскупље. Пошто студенти – њих тренутно 4.232 на почетним („предипломским”) студијама и 6.152 на постдипломским (мастер и докторским) – имају обавезу да и живе у кампусу, за четири године учења и боравка тамо треба издвојити око 80.000 долара. Треба међутим имати у виду да већина студената (из свих 50 америчких држава и 118 земаља света), прима неку врсту стипендија и помоћи. (МИТ међутим нема „спортске стипендије”).

Пошто је све на МИТ-у, и међу хиљаду његових професора (од тога чак 76 нобеловаца) и више од 10.000 студената, засновано на меритократији (у преводу: предност способнијима), до његовог индекса се стиже само уз велико знање и таленат који обећава. За припаднике „класе 2014” (година дипломирања), поднета је 15.661 молба, али је на крају уписано само око хиљаду бруцоша. Још већа навала је на постдипломске студије: конкурисали је 19.446 „бачелора”, али се за упис квалификовало њих 15 одсто.

И данас је приватни универзитет, са статусом непрофитне организације. На његовом челу, са титулом председника, данас је први пут једна жена, професорка молекуларне неуробиологије, Сузан Хокфилд, која одговара Одбору повереника, међу којима су 43 члана изабрана на петогодишњи мандат, 25 сталних којих право гласа имају до своје 75. године и спољни чланови „по положају”: председник Удружења бивших и садашњих студената, гувернер Масачусетса, секретар департмана за образовање те државе и председник њеног врховног суда. Тај одбор, познат и као „МИТ корпорација”, одобрава буџет, наставне програме и пријем нових професора. Професорка Хокфилд је иначе тек 16. председник за век и по постојања МИТ-а.

МИТ има 32 катедре, мада 85 одсто студената учи науку и инжењерство. Занимљиво је да се на њему не изучавају ни право ни медицина, мада многа истраживања из хемије, биологије, радијације (МИТ има и сопствени нуклеарни реактор) и других наука доносе помаке баш у практичној медицини.

Поводом јубилеја овог симбола америчког образовања, па и саме Америке, много је анализирано и зашто је МИТ толико посебан. Најуверљивији одговор на то питање дали су подаци, прикупљени баш за 150-годишњицу, који кажу да су његови студенти и професори основали 25.800 компанија, које широм света данас запошљавају 3,3 милиона људи и остварују промет од 2.200 милијарди долара.

Можда други коментар није потребан. Да напоменемо на крају да мапа света која показује где су све данас дипломци МИТ-а каже да их у Србији има тачно 23.