Џип дошао по браћу

Сретен Поповић (44), потпуковник Жандармерије из Ниша, и Милош Стојановић (42), полицајац из Крушевца, негирали су јуче пред Већем за ратне злочине да су помагали у убиству Илија, Аргона и Мехмета Битићија, Американаца албанског порекла, чија су тела нађена у масовној гробници у Петровом Селу. Они су пред већем судије Веска Крстајића изјавили да су веровали да ће браћа Битићи бити депортовани из земље на неком граничном прелазу.

Оптужница им приписује да су у јулу 1999. године тројицу заробљеника пребацили из затвора у Прокупљу до Наставног центра Специјалне антитерористичке јединице у Петровом Селу, после чега су их преузели полицајци непознатог идентитета и убили их хицима у потиљак, код оближње јаме за смеће. Двојица оптужених су истакла да нису знали која судбина чека браћу Битићи.

– Не знам да ли су ту чланови породице Битићи, да им изјавим саучешће. Ове руке као ни руке Милоша Стојановића нису убиле браћу Битићи – рекао је Поповић.

– А чије руке јесу? – питао га је тужилац Драгољуб Станковић.

– Ове нису – одговорио је оптужени.

Фатос Битићи, једини преживели од четворо браће, није присуствовао јучерашњем суђењу, а у процесу га заступа адвокат Драгољуб Тодоровић.

Поповић је изјавио да је 7. јула 1999. године био дежурни старешина у Петровом Селу, када га је телефоном позвао генерал Властимир Ђорђевић, тадашњи начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије. Он је тражио да разговара са Гораном Радосављевићем Гуријем, командантом полигона.

– Рекао сам да је Радосављевић на одмору па је Ђорђевић рекао мени да пошаљем сутрадан три момка у Прокупље да пребаце нека лица у Петрово Село. Послао сам Милоша Стојановића, јер је код њега тада био наш службени "голф". Он је ангажовао још двојицу колега. Сутрадан по подне они доводе те људе овамо. Један од њих показао ми је судску пресуду или решење из затвора. Рекли су да имају мајку и брата на Косову и да су дошли да их посете – испричао је Поповић.

У време овог догађаја он је био командир Извиђачко-диверзантског одреда Оперативно-потерних група 124. интервентне бригаде у ПЈП. Поповић је додао да је казао тројици заробљеника да ће бити депортовани, а затим их је сместио у неку просторију са металним вратима. Каже да им је однео флашу сока и три сендвича.

Онда га поново позива генерал Ђорђевић.

– Опет ме пита да ли је дошао Гури, а ја му кажем да се враћа 10. јула. Он ми каже: "Сутра ће да дођу колеге да преузму она лица". Питам га да ли ја треба нешто да евидентирам, а он ми одговара да не треба, јер се све ради у Београду – казао је Поповић.

У касним вечерњим сатима 9. јула у центар стиже џип тамне боје, са троје путника. Поповић каже да није видео таблице. Човек из џипа каже му кратко: "Дошли смо по лица". Поповић је хтео нешто да пита, али му тај човек дрско одговара: "Види, колега, много хоћеш да знаш, све што те занима питај Београд". Он откључава метална врата и обраћа се браћи Битићи: "Ево, момци, дошле су колеге да вас депортују".

Према оптужници, браћа су одведена 500 метара даље, до јаме поред које су убијени. Њихова тела нађена су 2001. године, поред још неколико десетина лешева Албанаца.

– Нисам чуо пуцње. Нисам ни знао да у Петровом Селу постоје масовне гробнице, нити да су браћа Битићи убијена. То сам сазнао касније из медија. Када се Радосављевић вратио са одмора почео сам да му причам о томе, али ме је он прекинуо и рекао ми: "Знам. Видео сам се са Ђорђевићем".

Милош Стојановић, командир Одељења у оквиру ОПГ-а, навео је да је по наређењу Поповића, који му је претпостављени, отишао белим "голфом" у затвор у Прокупље да преузме тројицу Албанаца. Према његовим речима, задатак је гласио да са још двојицом полицајаца буде у пратњи возила којим ће Албанци бити пребачени од Прокупља до Петровог Села.

– Ја сам са Косова. Мој партнер у полицији је 20 година био Албанац. Међу Албанцима имам пуно пријатеља. Они су ми сачували стан и помогли ми да га продам. Зар би се тако понашали према ратном злочинцу?! – казао је Стојановић.

Суђење се наставља 21. децембра.