Полудневни маратон

Само неколико дана пошто се нови Управни одбор Радио-телевизије Србије јавно извинио појединцима, групама, земљама, народима... које је програм ове медијске куће током деведесетих година прошлог века увредио, повредио, ожалостио, оштетио... садашњи РТС добио је изванредну прилику да покаже како је данас у информисању професионалан, објективан, одговоран, ефикасан...

Хапшење генерала Ратка Младића по оптужници Међународног суда за ратне злочине било је, по себи, прворазредан медијски догађај у европским, па и светским, размерама – а јавни медијски сервис европске Србије обрадио га је на прворазредан начин. Уз помало збуњујућу чињеницу да је прва вест стигла из једног хрватског гласила, и уз потоње надметање с ТВ Б92 у назначавању чија је екипа прва дошла на лице места, чије је извештаје ко све даље преузимао и слично, ексклузивност РТС-овог првог снимка ухапшеног Младића не може се оспоравати.

За општи утисак о ваљаности новинарско-уредничких послова важније од тога јесте то како је у целини био склопљен и у ком тону је вођен практично полудневни специјални програм за који су се одлучиле обе поменуте ТВ станице.

„Медијски пакет“ је, иначе, добро познат, „сиененовски“, могло би се рећи. Усавршаван је од Заливског рата широм планете, увек далеко од сопственог дома, примењиван је и у бављењу овим нашим просторима. Састоји се од низа учесталих јављања репортера с „врућих тачака“ на терену, смењивања компетентних саговорника у студију, ређања званичних изјава, прегледа првих домаћих и страних реакција... При том није искључено стално (некад и сензационалистичко) појачавање драматичности зарад одржања високе напетости у гледалишту и везивања за свој емисиони канал.

У РТС-овом маратону све је било добро смишљено и сложено, сталожено и одмерено. Програм је држао пуну пажњу у великој мери захваљујући најизложенијем, највидљивијем координатору великог и одличног тима Зорану Станојевићу. Његова спремност и спретност огледали су се не само у сачуваној концентрацији током готово дванаест сати проведених у студију, него пре свега у приступу теми и саговорницима, у избору питања и мимо оних која су се подразумевала, стављајући тиме непосредан повод – догађај у контекст шири од уског дневнополитичког.

Такође неопходно подсећање на шири историјски контекст драме чији је ово био, верује се, последњи чин, обезбедио је РТС репризирајући две своје новије документарне емисије. Једна је (из 2007, с наставком из 2009) говорила о војничкој и посебно ратној биографији Ратка Младића, а друга (из 2009) масакру Бошњака у Сребреници за који се генерал и терети у обимној оптужници Хашког трибунала.

Управо таква врста темељитих, савесних истраживања и веродостојних сведочења оно су по чему телевизије стичу дуготрајнији углед, утицај и поверење. Рађене, по природи жанра, са извесном бар временском дистанцом, овакве емисије помажу да се ствари јасније виде и боље разумеју. Истовремено, оне прецизирају првобитну медијску слику збивања створену несигурном или туђе вођеном руком, насталу у сувише слободним или сувише диригованим потезима, искрено или тенденциозно, на основу брзих, оштрих, директних или површних, замагљених, заслепљених погледа.

За њих још има места на екрану и за њих никад није касно.