Сезона храбрих представа

 Нови Сад - „Свих претходних година колико радим и бавим се позориштем заговорник сам идеје да театар мора да има озбиљну, активну друштвену улогу. Зато ми је била занимљива селекција 56. Стеријиног позорја и мото који је прати – „Границе“. Ево мене тим поводом у Новом Саду! Селекторка Ксенија Радуловић одважила се да постави одређени тематски оквир који настоји да заузме критичан став према друштву. Сматрам храбром и чињеницу да су се појавиле представе које су необичне, истраживачке, друштвено провокативне, храбре, смеле... Оне никако не значе мирење са стањем духа, већ обрнуто, постављају битна питања, неугодна за човека, провокативна, која иницирају, односно представљају извесно критичко промишљање стварности...”, каже редитељ Примож Беблер, уметнички директор Словенског сталног гледалишча из Трста.

Маркантни Примож Беблер је гост овогодишњег 56. Стеријиног позорја у Новом Саду. Tоком целог дана, он је помно пратио сва дешавања на Позорју, од преподневних трибина, округлих столова, до представа, изложби, предавања. У међувремену се дружи са овдашњим пријатељима. И данас га, каже, за српска позоришта и Србију вежу многе лепе успомене.

Рођени Њујорчанин, београдски ђак, син Алеша Беблера, угледног дипломате бивше СФР Југославије, одабрао је 1993. Словенију за стално место живљења. Пре тога, да подсетимо, био је редитељ и управник театара у Крушевцу, Суботици и Малог позоришта „Душко Радовић“ у Београду.

–Рекао бих да је био страшан начин на који се распала Југославија и то насиље које је било примењено. Како су се Совјетски Савез , или Чехословачка, распали без такве страхоте?.. У том смислу је наша прича узбудљива и тешко ћемо је превазићи баш због таквог крвавог начина на који је растурена држава. Верујем да је успостaваљање тих нових националних држава дошло прекасно. Тај романтизам је ствар 19. века. Данашња савремена заједница губи тај смисао, државе више немају ту врсту суверенитета. Чак и велике земље као што су Француска или Енглеска део свог суверенитета дају за неку заједницу. Дакле, класичне државе које граде свој спецификум или посебан идентитет су анахроне. Тога у данашњем свету више нема. А да ли ће се поново појавити сасвим је неизвесно. Крајњи циљ који је код нас постигнут, заправо је Пирова победа, каже наш саговорник и додаје:

–Та врсте сатисфакције да смо стигли до државе која је другачија од осталих и која ће не знам како и на који начин да се организује не постоји. Сада су на сцену ступила нова правила. Конкретно, закони се доносе у Бриселу и сви морамо да их следимо. Државице које су само део неке заједнице нису праве. Она наша југословенска заједница је имала више идентитета него што сада имају поједине државе. И југоносталгија се на неки начин јавља подсвесно: управо због тога што није остварен тај циљ. Није се емотивно постигло оно што је сматрано да ће се достићи одвајањем.

Примож Беблер каже да прати културна догађања у Србији. Наравно, колико је то могуће. У Словенију је отишао пре готово две деценије и тамо наставио да гради своју позоришну поетику.

–Чим сам био у прилици позивао сам представе из Србије да гостују у Словенији. Имали смо сталну размену са Југословенским драмским позориштем, Атељеом 212. Размена је несметано текла док су финансијске могућности то дозвољавале. Чињеница да ми је пола породице у Београду, пола у Словенији, довољно говори колико је за мене ова веза чврста. Не могу да немам однос према Србији и да одстраним тај део из себе, каже Беблер.

Словеначка позориша сцена, примећује наш саговорник, као уосталом и све друге трпи притисак због економске кризе. Свуда се осећа мањак новца!

-Постоји и притисак комерцијалне природе, да се позоришта претворе у забављачке институције, да се не баве озбиљном уметношћу. Та опасност постоји и у већини западних земаља. Рецимо у Америци не постоји субвенционисано позориште које добија новац од државе да ствара уметност. У Словенији је позориште, ипак, јако битна ствар. Она није настала на бази војне силе, тешко да би се војнички одбранила од било какве агресије, али је зато наш словеначки идентитет грађен на књизи, позоришту, култури уопште. Тамо не постоји опасност да ће се урушавати, гасити позориште. Разлика између словеначког и српског позоришта није се свих ових деценија променила. У Србији глумци имају много више простора, много више слободе. Много је теже редитељима да се наметну као аутори представа. Српско позориште је глумачко позориште. У Словенији, међутим, постоји други принцип: има више редитеља који спроводе, граде своје концепте, свој идентитет. Односно редитељ се јако слуша. У Србији се треба изборити са глумцима за ауторитет. Ту је основна разлика, тврди Примож Беблер.

Б. Г. Требјешанин