Деци ни ручак не стигнемо да скувамо

Некада је књижевност за децу била неодвојива од јединствене уметничке и литерарне породице, а често су различити ствараоци истицали да воле да пишу, глуме или режирају за најмлађе, због тога што је за такав рад потребно највише искрености. Данас је све другачије: нема више чувене „Просветине” едиције „Плава птица”, и других, углавном се преводе лепе, богато илустроване књиге, а критике у области литературе за јуноше, како би рекао Доситеј, уопште и нема. О њој размишљамо мало, можда када се састане жири за доделу награде, рецимо, „Политикиног Забавника”.

„Креативни центар”, „Моно и Мањана”, „Лагуна”, „Евро-ђунти”, „Бели пут”, „Букленд”, одскора и „Геопоетика”, и још понеки издавач, објављују квалитетна издања за младе. Будући да су слика, ритам и игра битни у стварању дечје представе света, значи ли то да су одрасли „клинци” престали да буду „вечита деца”, за које је све свеже, једноставно и непоновљиво?

Наши саговорници, који пишу за младе, Мирјана Огњановић и Драган Лакићевић, и књижевни критичар Васа Павковић, сматрају да одсуство стваралаштва за најмлађе, и критике у овој области, произлази најпре из друштвених околности и својеврсног потискивања детета као личности, али и културне традиције.

– Ми занемарујемо децу више него што смо то спремни себи да признамо. Нисмо у стању више ни ручак да им скувамо,што се лако може приметити по дугим редовима испред пекара када око пола два долазе у школу. А камоли да им препоручимокњиге за читање! Ни школску лектиру нисмо кадри да одаберемо. Деца су за нас као друштво престала да буду вредност. И они су само купци – каже за наш лист Мирјана Огњановић, ауторка књиге „Зачарани Веља и друге музичке приче”, новинар „Политикиног Забавника” и књижевни преводилац.

– Када је реч о вредновању књижевности за децу, прича следи исти морални ток. Јер, бранити углед уметничког дела, подразумева разликовање доброг и лошег. Требало би такође имати у виду да је дуги низ година наша књижевна критика имала превише обзира према неким лошим дечјим писцима. О томе је често говорио Душко Радовић. Плашили су се ваљда да их не наљуте. Дешавало се да и најлошији песници и писци добијају награде. Тај страх, у међувремену,претворио се у немарност, не рачунајући наравно часне изузетке. Тако се десило да је Давид Албахари пре неколико година написао авантуристички роман за децу који су књижевни критичари заборавили да погледају. Чекали су очито дело за одрасле!Шта мислите, да ли су се тако у Италији односили према делима Итала Калвина?– пита наша саговорница.

Васа Павковић, књижевни критичар, сматра да су продукција домаћих књига као и положај домаћих писаца угрожени. Објашњава да су многе издавачке куће, силом прилика, принуђене да објављују само комерцијалну литературу.

– У таквим околностима прва је на удару књижевност за децу. Ако је и заступљена код неког издавача, њом доминирају преведене књиге, а о критици најчешће не можемо ни да говоримо. Уопште, мало је аутора критичких текстова, и у тој мањини требало би да се појаве они који би писали о тако мало књига за децу. Књижевност за децу почива, у ствари, на високој традицији Змаја, Душка Радовића, Драгана Лукића, Мире Алечковић, Воје Царића, Љубивоја Ршумовића и других. Међутим, данас је мало оних који би писали за најмлађе. Такође, наши издавачи немају времена да се озбиљно посвете овој литератури, са изузетком „Креативног центра” и „Букленда”. Нажалост, наше велике и традиционалне едиције за младе нестале су, међу њима „Плава птица” , „Кадок”, „Распуст”. Тако да деца немају довољно добрих књига на којима би одрастала, и много више времена посвећују компјутерима – сматра Васа Павковић.

Писац и песник Драган Лакићевић, аутор књига за младе „Бајка о јабуци”, „Мач кнеза Стефана”, „Принцеза и лав”, „Витез вилине горе”, истиче да ће књига увек бити огледало друштва у којем се штампа, чита, тумачи:

– Статус књижевности за децу у нас је условљен најпре статусом деце и књиге у друштву, а одмах затим статусом родитеља и школе. Ти статуси су незавидни, и у односу на поредак који нам је претходио и у односу на „свет” којем декларативно тежи „мотор” ове заједнице.

На другој страни, на књижевност за децу се и раније гледало као на област мање сложену, па самим тим и мање важну од такозване књижевности за одрасле, и њоме су се, у складу с тим, бавили мање амбициозни професори и мање „учени” критичари. И док су постојали, часописи и листови оваквој критици остављали су минимум простора.

– Сад је пропала и на посебан начин нестала и критика књижевности за одрасле: традиционалне дневне новине избациле су рубрике о књигама и вредностима, а већина нових новина и не зна за ту врсту информисања. Ситуација у библиотекама заслужује посебно истраживање, каже Лакићевић, уз напомену да су најсветлији тренуци у нашој књижевности за децу били у 19. веку(Ј. Ј. Змај )и у 20.(Душан Радовић).

Марина Вулићевић

(Сутра: Представе за децу гурнуте у запећак)