Deci ni ručak ne stignemo da skuvamo

Nekada je književnost za decu bila neodvojiva od jedinstvene umetničke i literarne porodice, a često su različiti stvaraoci isticali da vole da pišu, glume ili režiraju za najmlađe, zbog toga što je za takav rad potrebno najviše iskrenosti. Danas je sve drugačije: nema više čuvene „Prosvetine” edicije „Plava ptica”, i drugih, uglavnom se prevode lepe, bogato ilustrovane knjige, a kritike u oblasti literature za junoše, kako bi rekao Dositej, uopšte i nema. O njoj razmišljamo malo, možda kada se sastane žiri za dodelu nagrade, recimo, „Politikinog Zabavnika”.

„Kreativni centar”, „Mono i Manjana”, „Laguna”, „Evro-đunti”, „Beli put”, „Buklend”, odskora i „Geopoetika”, i još poneki izdavač, objavljuju kvalitetna izdanja za mlade. Budući da su slika, ritam i igra bitni u stvaranju dečje predstave sveta, znači li to da su odrasli „klinci” prestali da budu „večita deca”, za koje je sve sveže, jednostavno i neponovljivo?

Naši sagovornici, koji pišu za mlade, Mirjana Ognjanović i Dragan Lakićević, i književni kritičar Vasa Pavković, smatraju da odsustvo stvaralaštva za najmlađe, i kritike u ovoj oblasti, proizlazi najpre iz društvenih okolnosti i svojevrsnog potiskivanja deteta kao ličnosti, ali i kulturne tradicije.

– Mi zanemarujemo decu više nego što smo to spremni sebi da priznamo. Nismo u stanju više ni ručak da im skuvamo,što se lako može primetiti po dugim redovima ispred pekara kada oko pola dva dolaze u školu. A kamoli da im preporučimoknjige za čitanje! Ni školsku lektiru nismo kadri da odaberemo. Deca su za nas kao društvo prestala da budu vrednost. I oni su samo kupci – kaže za naš list Mirjana Ognjanović, autorka knjige „Začarani Velja i druge muzičke priče”, novinar „Politikinog Zabavnika” i književni prevodilac.

– Kada je reč o vrednovanju književnosti za decu, priča sledi isti moralni tok. Jer, braniti ugled umetničkog dela, podrazumeva razlikovanje dobrog i lošeg. Trebalo bi takođe imati u vidu da je dugi niz godina naša književna kritika imala previše obzira prema nekim lošim dečjim piscima. O tome je često govorio Duško Radović. Plašili su se valjda da ih ne naljute. Dešavalo se da i najlošiji pesnici i pisci dobijaju nagrade. Taj strah, u međuvremenu,pretvorio se u nemarnost, ne računajući naravno časne izuzetke. Tako se desilo da je David Albahari pre nekoliko godina napisao avanturistički roman za decu koji su književni kritičari zaboravili da pogledaju. Čekali su očito delo za odrasle!Šta mislite, da li su se tako u Italiji odnosili prema delima Itala Kalvina?– pita naša sagovornica.

Vasa Pavković, književni kritičar, smatra da su produkcija domaćih knjiga kao i položaj domaćih pisaca ugroženi. Objašnjava da su mnoge izdavačke kuće, silom prilika, prinuđene da objavljuju samo komercijalnu literaturu.

– U takvim okolnostima prva je na udaru književnost za decu. Ako je i zastupljena kod nekog izdavača, njom dominiraju prevedene knjige, a o kritici najčešće ne možemo ni da govorimo. Uopšte, malo je autora kritičkih tekstova, i u toj manjini trebalo bi da se pojave oni koji bi pisali o tako malo knjiga za decu. Književnost za decu počiva, u stvari, na visokoj tradiciji Zmaja, Duška Radovića, Dragana Lukića, Mire Alečković, Voje Carića, Ljubivoja Ršumovića i drugih. Međutim, danas je malo onih koji bi pisali za najmlađe. Takođe, naši izdavači nemaju vremena da se ozbiljno posvete ovoj literaturi, sa izuzetkom „Kreativnog centra” i „Buklenda”. Nažalost, naše velike i tradicionalne edicije za mlade nestale su, među njima „Plava ptica” , „Kadok”, „Raspust”. Tako da deca nemaju dovoljno dobrih knjiga na kojima bi odrastala, i mnogo više vremena posvećuju kompjuterima – smatra Vasa Pavković.

Pisac i pesnik Dragan Lakićević, autor knjiga za mlade „Bajka o jabuci”, „Mač kneza Stefana”, „Princeza i lav”, „Vitez viline gore”, ističe da će knjiga uvek biti ogledalo društva u kojem se štampa, čita, tumači:

– Status književnosti za decu u nas je uslovljen najpre statusom dece i knjige u društvu, a odmah zatim statusom roditelja i škole. Ti statusi su nezavidni, i u odnosu na poredak koji nam je prethodio i u odnosu na „svet” kojem deklarativno teži „motor” ove zajednice.

Na drugoj strani, na književnost za decu se i ranije gledalo kao na oblast manje složenu, pa samim tim i manje važnu od takozvane književnosti za odrasle, i njome su se, u skladu s tim, bavili manje ambiciozni profesori i manje „učeni” kritičari. I dok su postojali, časopisi i listovi ovakvoj kritici ostavljali su minimum prostora.

– Sad je propala i na poseban način nestala i kritika književnosti za odrasle: tradicionalne dnevne novine izbacile su rubrike o knjigama i vrednostima, a većina novih novina i ne zna za tu vrstu informisanja. Situacija u bibliotekama zaslužuje posebno istraživanje, kaže Lakićević, uz napomenu da su najsvetliji trenuci u našoj književnosti za decu bili u 19. veku(J. J. Zmaj )i u 20.(Dušan Radović).

Marina Vulićević

(Sutra: Predstave za decu gurnute u zapećak)