МИРИС РАТА

Рат или мир на Балкану, то више није дилема него ствар опредељења. Косово је све више кризни амбијент који неодољиво буди привремено успавану метастазу насиља. А томе као да нема лека, краја ни конца.

Оно што се после јуна ′99. сматрало подручјем херметичне и добро контролисане кризе, прети да измакне контроли. Под условом, наравно, да се над косовским казаном може успоставити поуздана стража. Она (контрола) је иначе јако порозна из два темељна разлога. Први би могао да буде образложен глобалном маргинализацијом Балкана. Силе које одлучују о свему, имају важнија посла на другим меридијанима. И тамо им радови не иду како су замислили, него су, напротив, баш упали у глиб.

А други разлог због кога је изолација жаришта јако спорна, настао је из упорних покушаја да се тако опасна криза реши пристрасном арбитражом. И у томе нема никаквих знакова попуштања. Иде се тврдо, са много насилне ароганције. Без било какве идеје да се расправља о аргументима. То је ипак један бандоглави диктат, који ће безобзирно рушити све пред собом. Његови творци, наравно, никада неће признати да су погрешили. На том нивоу се беспризорна упорност претвара у непогрешиву лудост.

Ближи се финале расплета. Предвиђено је да то буде политичка одлука, која ће у себи садржати неке непојмљиве преседане. Само из њих је могућа независност јужне српске покрајине. То ће, бар у политичком смислу, бити трагично окончање једне балканске, посебно српске драме.

Толико о суштини агресивне дипломатије. Она као таква, или нешто друго, могли би поново да изазову хаос и рат на Балкану. Тако се тумаче последњи сигнали који иначе долазе са свих страна. Али би поводи за нове погроме и "преливање" ратне кризе могли да буду различити. Хипотетички ратни епилог је још један аргумент који се потеже у корист Ахтисаријевог плана. Наводно је тај папир једини који овај регион спасава хаотичног расплета.

То је тај трагикомични испад, који у себи садржи нескривену лозинку апсурда. У њему се, сасвим отворено, последице проглашавају узроцима. На тај начин, признаје се да је Ахтисаријев план настао на основу свеопштег страха од обнове албанског насиља.

Ако он (план) не буде прошао, тај ће страх бити остварен у новој експанзији герилског тероризма. То практично значи да албанско насиље симболично никада није престајало, па се у притисцима на Србију оно користи као кључни аргумент и латентна претња новим ратом. То велики свет прети нама љутњом косовских Албанаца. Ако би се то догодило, изгледа да је познат распоред страна и снага, и "међународна заједница" то не крије.

Замислимо да Русија гласа против нове резолуције Савета безбедности. Такав потез Москва ће активирати само ако разуме да тиме штити принципе своје унутрашње политике. Пре тога, све ће учинити да се односи са Вашингтоном не врате у хладноратовски мраз. Али, добро, тако радикална хипотеза се на Западу разматра као повод за насиље, а не поштовање светих правила на којима је устројен модерни свет.

Ако резолуције не буде, независност Косова могућа је унилатералним признањима. Већ се зна које би државе то учиниле одмах по окончању (неуспешне) седнице Савета безбедности. Такав расплет би био силан ветар у распиривању жара, и црвена марама за албанске милитанте. Тако се сматра у катастрофичним гатањима појединих западних аналитичара. Пре свега Холбрука.

За околности у којима би узде "угашене" кризе биле испуштене из руку, унапред је оптужена Москва. Могуће је онда да ОВК, која никада није била у илегали, покуша са "коначним решењем" српског питања. А то значи драстичнију репризу оног 17. марта и дефинитивно етничко чишћење Косова.

Чији је то страх и чија брига? Генерални секретар НАТО, господин Схефер, скоро да је сигуран да већих нереда на Косову бити неће, без обзира на исход гласања у УН. Јер, чак би и вест о независности могла да изазове насилну победничку еуфорију косовских Албанаца. Али, зна ли Схефер све што је знао и Солана?

Јесте, независно Косово је оно што су Албанци желели, али то није све што желе. Ту су још југ Србије, запад Македоније, део Црне Горе. Ако већ добијају државу насиљем, зашто је на исти начин не би и проширили? Ако од тога постоји страх Запада, који се и не крије, зашто ту врсту панике не би рабили до краја?

Има ли, дакле, српска држава одговор на обе верзије. Оне могу бити подједнако насилне и опаке, из различитих разлога. Шта се има чинити у покушају уништавања српских енклава?