Стварамо играче, а не екипе

Имамо фудбалере (Видић, Станковић, Коларов, Красић, итд), који значе на светској сцени, али наша репрезентација не представља силу у фудбалском свету, а клубови још мање. Недавни неуспех кадета на Европском првенству у нашој земљи (од четири екипе у групи само последња није ишла на Светско првенство) требало би да буде разлог више да се преиспита како радимо с млађим категоријама.

– Још пре неколико година сам рекао да нам је лоша методологија, јер стварамо играче, а не екипе. Код нас се и даље ради као да још постоји Југославија, али околности су се промениле и морамо да потражимо нове путеве, – указује Звонко Живковић, који је као селектор репрезентација до 17 и 19 година био трећи (2005) и пети (2007) у Европи. – У млађим категоријама пласман сам по себи није циљ, него прилика да се види где смо у односу на друге, шта треба да поправимо у свом раду да бисмо имали јаку „А” репрезентацију и добре клупске екипе.

Као оправдање или изговор за то што наши клубови не могу да се носе с најјачима наводи се новац. Разуме се, никоме не треба да се објашњава колико је он важан, али чак и тамо где га има у изобиљу није гаранција да ће бити и успеха.

Рецимо, Реал већ годинама купује најскупље што се појави на тржишту (од Бекама до Кристијана Роналда и тренера Мориња), али не само што није завладао Европом, него више није први ни у Шпанији... А Манчестер јунајтед и без наведених звезда које му је узео Реал хара и код куће, и на континенту. Исто као и Барселона, која води сасвим другачију политику од Реала.

– Сваки клуб се определи да ли ће да јури трофеје или ће да ствара тим. До пре 20 година Барселона је била локални клуб, који је имао велике амбиције, али је између 1960. и 1990. само два пута била првак Шпаније. А онда је за тренера поставила Кројфа, који је видео даље од осталих и захваљујући његовом систему она сада убира плодове, – објашњава Живковић. – Манчестер јунајтед је све то постигао с Фергусоном. Или Арсенал с Венгером, коме је, и поред тога што не осваја трофеје последњих година, позиција у клубу све јача. То је зато што се Арсенал определио да се не задужује, него да створи модел игре који ће привлачити публику и обезбеђивати му да стално буде у врху. А титуле ће доћи. Било би добро да и ми одредимо шта хоћемо.

Код нас се, истина, чују приче о раду на дуге стазе, али смо заборавили да се први мачићу бацају у воду. На питање зашто наши клубови, па и савез, немају стрпљење, Живковић каже:

– О томе је боље да говоре људи из управа. Ја сам тренер и из мог угла гледано они су под великим притиском навијача, па и јавности, који не могу да чекају. Никако да схватимо да се успеси не мере титулама, него и добрим играма, стадионима пуним гледалаца, запаженим учешћем у европским такмичењима... У наше клубове долазе играчи из различитих средина, па не може за кратко време да се постигне да фудбалски исто размишљају странац који је доведен на позајмицу из западне Европе, онај који је поникао у клубу и онај који је дошао из неке нижеразредне екипе. Као тренер Металца изненадио сам се када сам приметио да неки играчи више воле кондициони тренинг, него да им дам да играју фудбал. У првом случају се само трчи и не види се шта знају, а шта не знају у фудбалу, а кад су с лоптом, онда је јасно како размишљају у игри. А да може и мањи клуб да постигне велике успехе пример је Порто. Не само што Португалија није била европска сила, него је и он био у сенци Бенфике, за коју сам играо од 1986. до 1988. Али, Порто је имао бољу развојну политику.

Звонко Живковић (рођен 31. октобра 1959. у Земуну) прошао је кроз све селекције Југославије (био и на јуниорском, и на сениорском светском првенству). Као члан Галенике (данашњи Земун) привукао је пажњу Партизанових ловаца на таленте у коме је био од 1976. до 1986, а после Бенфике је играо једну сезону у Немачкој (Фортуна из Диселдорфа) и Француској (Дижон, 1989-1992).

Тренерску диплому је стекао 1994. на Факултету спорта и физичке културе у Београду и од тада је у фудбалу као стручњак, који је дуго радио и с млађим категоријама. Дакле, може да повуче паралелу између тога како се радило некад и сад, како је код нас, а како у иностранству.

– Наши играчи стекну солидну технику, али клубови морају да их продају, јер од тога живе – па се у екипу не доводе они који могу да се уклопе у систем игре, него се према ономе што се има нешто прави. И тако сваке године, а дуг је пут да се направи добра екипа.

Ми, на жалост, не само што немамо време да створимо такве екипе, како у клубу, тако и у репрезентацији, него смо, суштински, и дигли руке од таквих покушаја. То се, вероватно, најбоље види и по томе што стручњаци којима је поверено да у савезу буду на челу тренерске организације, чим добију неку повољнију понуду, рецимо са Далеког Истока, пакују кофере и одлазе.

А у клубовима је све сваљено на плећа тренера, који доводи своје људе у такозвани стручни штаб, и потом сам плаћа цех. Постало је уобичајено да у једној сезони клуб смени и по два-три тренера. С обзиром на такве нагле промене стручњака, а тиме и стручног рада, шта да се прича о осмишљености рада с млађима у клубу и савезу и каква је, уопште, онда његова сврха.