Лекови као бомбоне

Када би се ставило на тас да ли наш народ пије много лекова зато што баш мора или због тога што има навику да свакодневно превентивно прогута омиљени медикамент, вероватно би проценат био – изједначен. Нико са сигурношћу не може да утврди да ли смо из године све болеснија нација или нам је лакше да, рецимо и за убод на трн, почнемо да пијемо лекове за смирење, антибиотике, аналгетике, а уз то додатно мажемо све масти и гелове за које смо чули да су ефикасни.

Статистика је у овом случају неумољива. Подаци Републичког завода за здравствено осигурање показују да је потрошња медикамената у Србији значајно повећана у последње време – 2006.године једанпацијент је просечноподизао 16 кутијагодишње, асадачак 21 кутију медикамената. Упозорења нису безазлена, ако се настави тренд повећане потрошње медикамената, доћиће се до 100 милиона прописаних кутија лекова у овој години.Највећа потражња, осим лекова за срце, влада за антидепресивима, који се сматрају „сиротињском утехом”. Кљукање њима по принципу „кад год си нерасположен, узнемирен или имаш несаницу, ти попи један „бенсендинчић”, „бромазепамчић”, „дијазепамчић” и даље царује, упркос чињеници да су тешке године ратова и санкција иза нас. Појединци се чуде зашто расте потрошња лекова и зашто их људи гутају као да су бомбоне, када је наш народ сада под мањим стресом, него рецимо за време ратова или санкција. Сигурно је да одговор лежи у чињеници да наше становништво данас посеже за лековима за смирење највише због стреса на послу или немогућности да зараде довољно новца да би могли да преживе. И зато се живи са уверењем да је већа штета ако неко живи под стресом, него ако попије таблету за смирење.

Има и оних грађана који лекове узимају по нахођењу и инсистирају да им их лекар пропише, да би их увек имали при руци. Стручњаци кажу да је то зато што се неки људи осећају сигурније када у стану за „не дај боже” имају комплетну „кућну апотеку”. Често део сопствених залиха не искористе, јер им је истекао рок трајања, па таблете завршавају у корпи за смеће. Али, нису само грађани кривци за све учесталију нерационалну потрошњу и куповину лекова. На овим просторима постоји „култ лекова”, а на цени су они доктори који прописују више рецепата, него они који са што мање „хемије” желе да постигну бољи терапијски ефекат. И то није све. У нашем друштву фармацеутске куће имају утицај на велики број лекара, а „договор” је такав да доктори прописују одређене медикаменте, а да их ови заузврат воде на семинаре, конгресе и стручна усавршавања. Не треба заборавити да је узалудно бачен новац на набавку лекова, који неким људима нису потребни, могао да буде искоришћен за увођење нових генерација медикамената за лечење тешко оболелих људи, као и да, ако наставимо са нерационалном потрошњом лекова, можемо да упаднемо у нову невољу звану „отпорност на лек”.