Lekovi kao bombone

Kada bi se stavilo na tas da li naš narod pije mnogo lekova zato što baš mora ili zbog toga što ima naviku da svakodnevno preventivno proguta omiljeni medikament, verovatno bi procenat bio – izjednačen. Niko sa sigurnošću ne može da utvrdi da li smo iz godine sve bolesnija nacija ili nam je lakše da, recimo i za ubod na trn, počnemo da pijemo lekove za smirenje, antibiotike, analgetike, a uz to dodatno mažemo sve masti i gelove za koje smo čuli da su efikasni.

Statistika je u ovom slučaju neumoljiva. Podaci Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje pokazuju da je potrošnja medikamenata u Srbiji značajno povećana u poslednje vreme – 2006.godine jedanpacijent je prosečnopodizao 16 kutijagodišnje, asadačak 21 kutiju medikamenata. Upozorenja nisu bezazlena, ako se nastavi trend povećane potrošnje medikamenata, doćiće se do 100 miliona propisanih kutija lekova u ovoj godini.Najveća potražnja, osim lekova za srce, vlada za antidepresivima, koji se smatraju „sirotinjskom utehom”. Kljukanje njima po principu „kad god si neraspoložen, uznemiren ili imaš nesanicu, ti popi jedan „bensendinčić”, „bromazepamčić”, „dijazepamčić” i dalje caruje, uprkos činjenici da su teške godine ratova i sankcija iza nas. Pojedinci se čude zašto raste potrošnja lekova i zašto ih ljudi gutaju kao da su bombone, kada je naš narod sada pod manjim stresom, nego recimo za vreme ratova ili sankcija. Sigurno je da odgovor leži u činjenici da naše stanovništvo danas poseže za lekovima za smirenje najviše zbog stresa na poslu ili nemogućnosti da zarade dovoljno novca da bi mogli da prežive. I zato se živi sa uverenjem da je veća šteta ako neko živi pod stresom, nego ako popije tabletu za smirenje.

Ima i onih građana koji lekove uzimaju po nahođenju i insistiraju da im ih lekar propiše, da bi ih uvek imali pri ruci. Stručnjaci kažu da je to zato što se neki ljudi osećaju sigurnije kada u stanu za „ne daj bože” imaju kompletnu „kućnu apoteku”. Često deo sopstvenih zaliha ne iskoriste, jer im je istekao rok trajanja, pa tablete završavaju u korpi za smeće. Ali, nisu samo građani krivci za sve učestaliju neracionalnu potrošnju i kupovinu lekova. Na ovim prostorima postoji „kult lekova”, a na ceni su oni doktori koji propisuju više recepata, nego oni koji sa što manje „hemije” žele da postignu bolji terapijski efekat. I to nije sve. U našem društvu farmaceutske kuće imaju uticaj na veliki broj lekara, a „dogovor” je takav da doktori propisuju određene medikamente, a da ih ovi zauzvrat vode na seminare, kongrese i stručna usavršavanja. Ne treba zaboraviti da je uzaludno bačen novac na nabavku lekova, koji nekim ljudima nisu potrebni, mogao da bude iskorišćen za uvođenje novih generacija medikamenata za lečenje teško obolelih ljudi, kao i da, ako nastavimo sa neracionalnom potrošnjom lekova, možemo da upadnemo u novu nevolju zvanu „otpornost na lek”.