ОГРАНИЧЕЊА РУСКЕ ПОДРШКЕ

Други мандат председника Руске Федерације ближи се крају. Руси имају разлога за задовољство напретком који је земља постигла у економији и стабилизацији администрације. Видни су и резултати у спољној политици. Повратак Русије на светску дипломатску сцену у нашој јавности виђен је као главни ослонац у преговорима о будућем статусу Косова.
Ипак, Русија има проблеме у демографском дебалансу, паду укупног броја становника, о чему је говорио и сам председник Путин. Такође, има лошу инфраструктуру и недовољно улаже у технолошки развој. Европска унија, а нарочито САД, све чешће спомињу демократски дефицит руског друштва.

Русији замерају недовољну демократичност политичког система, контролу медија и нарочито гушење цивилног сектора. Расте и унутрашњи притисак за даљу демократизацију и децентрализацију, док му се супротставља настојање администрације да задржи пуну контролу. У томе успева захваљујући државној контроли енергената и извозу тражених и скупих енергетских сировина.

Све ово је разлог што поједини западни аналитичари тврде да је тренутни економски раст и дипломатски утицај Русије на глобалном плану, на дужи рок, неодржив.

На другој страни, руски аналитичари најновији спољнополитички ангажман Русије, па и овај око Косова, објашњавају тиме да док се Русија другачије понашала, нико није хтео да је слуша, а ето сада, када је посегла за енергетском дипломатијом, сви је слушају. Ову "тврду" политику сматрају политиком без алтернативе, како би руски национални интереси били уважени. Истовремено инсистирају на европском идентитету Русије и тврде да она дели европске вредности. Истичу и њену економску усмереност на ЕУ, како због високо платежног тржишта за пласман руских енергената, тако и због могућности за модернизацију руске технологије.

Интерес Русије је мир на њеним границама и "пријатељско" окружење. Улазак земаља из свог окружења у НАТО, Русија не сматра пријатељским гестом. Ово се нарочито односи на Украјину и Грузију. На северу Кавказа имају друге интересе. Чеченија је само формално контролисана од Русије. Већ дуже време траје егзодус Руса, мења се етнички баланс у корист других народа, што води и смањењу стварног утицаја Русије. Сопствену мисију у Кавказу, Русија објашњава као мисију очувања мира. Други интерес је очување транспортних коридора за енергију. И управо ту долази до колизије интереса Русије и западних земаља, пре свега САД, које настоје да диверзификују енергетске коридоре. То је судар интереса који може имати и теже последице од оних којима смо присуствовали у последњој деценији. У Русији верују да САД желе да отерају Русију са Кавказа, да онемогуће економско јачање и повратак војне моћи Русије. На то мисле када говоре о Бушовој доктрини којој се противе. Верују да је она нереална и да ће бити неуспешна. Шансу виде у сталном унапређењу сарадње са ЕУ и постепеном одвајању ЕУ од САД.

У објашњењу своје позиције Русија стално позива Европску унију да обрати пажњу на нарастајућу мегасилу која ћути – Кину. Брине их стално повећање економске размене ЕУ с Кином и упозоравају да ће Европа у традиционалним економским секторима изгубити тржишну утакмицу са Кином. Уствари, Русија говори и о сопственим бојазнима од Кине и позива ЕУ на сарадњу, како би се заједно браниле од новог економског џина.

Све ово ваља имати у виду када се процењује домет руске подршке у разговорима о статусу Косова. Не би требало олако давати оцене да Русија блефира. Управо изванредно кооперативан однос и сарадња са САД и ЕУ, у оквиру система УН у вези са светским проблемом бр. један – кризом око Ирана, омогућава Русији да у односу на Косово, као много мање значајну тему на глобалном нивоу, не буде до краја кооперативна. Или да до краја буде некооперативна. У двосмислу ових реченица треба тражити одговор на то шта се може очекивати.

Чини се да ће Русија својим ангажовањем у Савету безбедности настојати да направи већи простор за Србију и да ће одлагати могућност доношења резолуције у наредних месец-два. Ту је у колизији са САД и ЕУ, које би желеле одлуку током немачког председавања ЕУ, а пре јунског самита Г8. С друге стране, Русија може успешно одлагати доношење нове резолуције до самита Г8, не да би се на њему разговарало о Косову, него да би, имајући у виду укупан резултат самита, одлучила о свом даљем држању према Косову у другој половини године. Успех самита и задовољство учесника, омогућио би већу флексибилност Русије. Неиспуњење руских очекивања на самиту, можда би руску позицију у односу на преговоре о Косову учинило ригиднијом.

Руска подршка у преговорима о статусу Косова могла би да буде искоришћена да се дође до временски ограниченог наставка преговора, а и тада само уз конкретизовање српске иницијативе. Ипак, животни интерес Русије за јачање веза са ЕУ чини да Унија, а не Русија или САД, постаје одлучујући фактор за одрживо решење статуса Косова. Сада је тренутак за такву конкретну иницијативу Србије. Одлагање не може да траје унедоглед. Нерешен статус Косова је терет за регион и за ЕУ, али највише за Србију. Није добро за Србију да буде виђена као земља која дели чланице ЕУ и угрожава односе Уније са САД и Русијом, а да при том нема реалистичан предлог решења. С друге стране, нерешен статус Косова доминира српском политичком агендом, одвраћа пажњу од осталих животних тема.

Цену већ плаћамо. У 2006. години, први пут после шест година, бележимо повећање незапослености у Србији, застој у приватизацији великих јавних предузећа, имамо потпуну блокаду преговора са ЕУ.

Функционер Пакта за стабилност jугоисточне Европе