Љу­бав је ја­ча од свих по­ли­ти­ка

Ка­ко филм „Са­мо јед­ном се љу­би” Рај­ка Гр­ли­ћа, је­дан од култ­них де­ла ки­не­ма­то­гра­фи­је СФРЈ ко­му­ни­ци­ра са пу­бли­ком да­нас, 30 го­ди­на по­сле пре­ми­је­ре, ви­де­ће се ве­че­рас од 20 са­ти у Ве­ли­кој дво­ра­ни До­ма омла­ди­не у Бе­о­гра­ду. Овај ју­би­леј по­вод је за ре­тро­спек­ти­ву фил­мо­ва хр­ват­ског ре­ди­те­ља, а до 7. ју­на пу­бли­ку оче­ку­ју ње­го­ви крат­ки фил­мо­ви, као и де­ла: „У ра­ља­ма жи­во­та”, „Бра­во ма­е­стро”, „Ча­ру­га”...

Филм „Са­мо јед­ном се љу­би” на­стао је пре­ма днев­ни­ку За­греп­чан­ке Ру­же Јур­ко­вић. Шта је у Ва­ма по­кре­нуо тај днев­ник да би на­стао филм?

Тај днев­ник су би­ла два пре­са­ви­је­на ар­ка па­пи­ра ис­пи­са­на ру­ком. И то у јед­ној је­ди­ној ре­че­ни­ци, без тач­ке и за­ре­за. Ни­шта од то­га ни­је оста­ло у фил­му осим мо­жда две нај­ва­жни­је ре­чи – ба­ле­ри­на и ми­ли­ца­јац. На спо­ју те две ре­чи и вре­ме­на, ко­ји сам по­ма­као уна­зад за јед­но три че­ти­ри го­ди­не, са­ста­вио сам при­чу. Из те при­че је по­сле го­ди­ну и по да­на и ви­ше од де­се­так ру­ку на­стао сце­на­рио.

Ро­ђе­ни сте 1947. го­ди­не, у вре­ме у ко­је сте сме­сти­ли рад­њу фил­ма „Са­мо јед­ном се љу­би”. Ка­ко сте та­ко ве­ро­до­стој­но до­ча­ра­ли то вре­ме ко­је је од­ли­ко­ва­ла твр­до­ћа по­на­ша­ња и од­но­са, вре­ме при­ват­ног и јав­ног соц­ре­а­ли­зма?

Ако же­ли­те са­мо тач­ну сли­ку, вре­ме на фил­му је ла­ко до­ча­ра­ти ре­кви­зи­ти­ма, ко­сти­ми­ма, фри­зу­ра­ма. Те­же је „до­ча­ра­ти” дух вре­ме­на, људ­ско по­на­ша­ње, од­но­се ко­је то вре­ме на­ме­ће. А тај дух сам знао из ку­ће у ко­јој сам од­ра­стао. Мо­ји ро­ди­те­љи су то про­шли, они су о том вре­ме­ну че­сто при­ча­ли, они су у то вре­ме ушли с ве­ли­ким на­да­ма и иза­шли с ни­ма­ло не­жном ре­ал­но­шћу. Њи­ма је, на не­ки на­чин, филм и по­све­ћен.

У Ва­шем фил­му, по­сте­ља и же­на у њој, ни­су са­мо из­во­ри ужит­ка и чул­не ра­до­сти…

У тој по­сте­љи су и му­шка­рац и же­на, и јед­но и дру­го су део тог ужит­ка. Шта­ви­ше; при­ча и по­ку­ша­ва да ка­же да су тај кре­вет и тај су­срет ко­жа, ја­чи од свих по­ли­ти­ка, и од свих дог­ми и пред­ра­су­да, и да тај кре­вет све то бри­ше. То је при­ча о ин­ти­ми, нај­ва­жни­јој и је­ди­ној ствар­но­сти ко­ју за­пра­во има­мо.

Ка­ко сте осе­ти­ли су­коб ре­во­лу­ци­о­нар­ног и гра­ђан­ског у тим по­сле­рат­ним го­ди­на­ма?

Ви­ше ме је за­ни­мао су­коб иде­је и ствар­но­сти. По­ку­шао сам се­би да об­ја­сним где је су­коб по­чео. За­ни­ма­ло ме је где је, у су­сре­ту са ствар­ним људ­ским жи­во­ти­ма, та та­ко до­бра иде­ја о со­ци­јал­ној прав­ди и људ­ској сло­бо­ди по­че­ла да пра­ви из­у­зет­ке, тра­жи оправ­да­ња. Реч­ју, где је од­у­ста­ла од оно­га с чим је кре­ну­ла. У вре­ме­ну ка­да је филм сни­мљен, а то је крај се­дам­де­се­тих, би­ло је ја­сно да је је­дан си­стем до­шао до зи­да. За­то је ме­ни би­ло ва­жно да се­би раз­ја­сним где је све то по­че­ло.

Филм сте по­че­ли да при­пре­ма­те 1978, усле­дио је мо­ра­то­ри­јум ко­ји је па­ра­ли­сао филм­ску про­из­вод­њу у Хр­ват­ској, па сте га за­вр­ши­ли 1981. Са ка­квим де­мо­ни­ма сте се бо­ри­ли те три го­ди­не?

Бо­рио сам се та­да са ра­зним де­мо­ни­ма, ве­ли­ким и ма­лим, слу­жбе­ним и ма­ње слу­жбе­ним, али сма­трам да су ми све те бор­бе, сва та по­ме­ра­ња и од­ла­га­ња сни­ма­ња, на кра­ју за­пра­во ко­ри­сти­ла. Имао сам и ви­ше не­го до­вољ­но вре­ме­на да се ба­вим сце­на­ри­јем, глум­ци­ма, а и со­бом. Пра­ве не­во­ље са по­ли­ти­ком и по­ли­ци­јом по­че­ле су тек по­што је филм за­вр­шен. По­ли­ци­ја је узе­ла не­га­тив... Јед­ном тај­ном ко­пи­јом ко­ју смо пре­ба­ци­ли у Па­риз, и по­мо­ћу ко­је је Кан­ски фе­сти­вал увр­стио филм у про­грам, спа­си­ли смо га. Фил­мом у Ка­ну са или без ју­го за­ста­ве, ус­пео сам да до­би­јем пра­во на при­ка­зи­ва­ње фил­ма у Ју­го­сла­ви­ји.

Ко­ли­ко смо на­пре­до­ва­ли у отво­ре­но­сти?

За­ни­мљи­во је би­ло да ов­де код нас, у ми­ли­он и јед­ној при­мед­би на филм, секс, го­ло­ти­ња и еро­ти­ка ни­ка­да ни­су би­ли спо­ме­ну­ти ни­ти јед­ном реч­ју. Со­ци­ја­ли­зам ни­је имао тај пу­ри­тан­ски по­глед на ин­ти­му.

То­га сам по­стао све­стан на пре­ми­је­ри у Њу­јор­ку, ка­да сам у раз­го­во­ру с пу­бли­ком по­сле про­јек­ци­је, схва­тио да је де­ве­де­сет и де­вет од­сто пи­та­ња ве­за­но за секс и ерос, да их по­ли­ти­ка у фил­му ни­ти за­ни­ма, ни­ти бри­не, да им је пу­но чуд­ни­ја и про­во­ка­тив­ни­ја та „сек­су­ал­на сло­бо­да”.

Мно­го го­ди­на ка­сни­је, из Мо­скве је до­шла још јед­на при­ча о еро­су и фил­му. Ру­си су ку­пи­ли филм за ди­стри­бу­ци­ју, на­пра­ви­ли су у „Ја­дран фил­му” све мо­гу­ће ин­тер­не­га­ти­ве за око хи­ља­ду ко­пи­ја, а на кра­ју су вр­те­ли са­мо јед­ну. И то на стро­го за­тво­ре­ним про­јек­ци­ја­ма са­мо за ви­со­ке по­ли­ти­ча­ре. Сва­кој де­ле­га­ци­ји из про­вин­ци­је по­ка­зи­ва­ли би тај „пор­нић” као до­каз да се у те дру­го­ве има по­ве­ре­ња и да их „пор­ни­ћем” за то и на­гра­ђу­ју. Филм је на кра­ју при­ка­зи­ван и у ру­ским би­о­ско­пи­ма, и ка­жу фан­та­стич­но про­шао, у оном пр­вом па­ке­ту од два­де­се­так за­бра­ње­них фил­мо­ва ко­је је Гор­ба­чов пу­стио у јав­ност. О том пу­те­ше­стви­ју „Са­мо јед­ном се љу­би” у Ру­си­ји, је­дан ру­ски кри­ти­чар је на­пи­сао и књи­жи­цу.

Увек сте сни­ма­ли фил­мо­ве ко­ји вас се ти­чу? На че­му са­да ра­ди­те?

С Ан­том То­ми­ћем, „на­шим по­пу­лар­ним пи­сцем”, ка­ко он се­бе зо­ве, ра­дим на но­вом сце­на­ри­ју. Ово би тре­ба­ло да бу­де аван­ту­ри­стич­ко љу­бав­на ко­ме­ди­ја. Је­дан, ако га ика­да на­пра­ви­мо, ша­шав и ве­сео филм. Чи­ни ми се да је „у овим де­пре­сив­ним вре­ме­ни­ма”, ка­ко би то ре­кла Ште­фи­ца Цвек, ко­ме­ди­ја нај­о­збиљ­ни­ји при­ступ на­шим ствар­но­сти­ма.

Иван Аран­ђе­ло­вић

-----------------------------------------------------

Глум­ци су би­ли „глад­ни” све­га

Ис­ти­че­те да сте ре­ди­тељ ко­ји „филм сми­шља за­јед­но са глум­ци­ма”. Да ли је то био слу­чај и са па­ром Ма­ној­ло­вић–Ми­ло­са­вље­вић у „Са­мо јед­ном се љу­би”?

Глум­ци су би­ли мла­ди и глад­ни све­га. Ду­го сам их тра­жио, пра­вио бес­ко­нач­не ауди­ци­је и на кра­ју ода­брао. Ве­се­ли­ли су се игри, ни­су би­ли зве­зде, и ни­су мо­ра­ли да се до­ка­зу­ју ни­чим осим глу­мом. Ду­го смо при­пре­ма­ли, сни­ма­ли им­про­ви­за­ци­је, че­шља­ли ди­ја­ло­ге...