Lju­bav je ja­ča od svih po­li­ti­ka

Ka­ko film „Sa­mo jed­nom se lju­bi” Raj­ka Gr­li­ća, je­dan od kult­nih de­la ki­ne­ma­to­gra­fi­je SFRJ ko­mu­ni­ci­ra sa pu­bli­kom da­nas, 30 go­di­na po­sle pre­mi­je­re, vi­de­će se ve­če­ras od 20 sa­ti u Ve­li­koj dvo­ra­ni Do­ma omla­di­ne u Be­o­gra­du. Ovaj ju­bi­lej po­vod je za re­tro­spek­ti­vu fil­mo­va hr­vat­skog re­di­te­lja, a do 7. ju­na pu­bli­ku oče­ku­ju nje­go­vi krat­ki fil­mo­vi, kao i de­la: „U ra­lja­ma ži­vo­ta”, „Bra­vo ma­e­stro”, „Ča­ru­ga”...

Film „Sa­mo jed­nom se lju­bi” na­stao je pre­ma dnev­ni­ku Za­grep­čan­ke Ru­že Jur­ko­vić. Šta je u Va­ma po­kre­nuo taj dnev­nik da bi na­stao film?

Taj dnev­nik su bi­la dva pre­sa­vi­je­na ar­ka pa­pi­ra is­pi­sa­na ru­kom. I to u jed­noj je­di­noj re­če­ni­ci, bez tač­ke i za­re­za. Ni­šta od to­ga ni­je osta­lo u fil­mu osim mo­žda dve naj­va­žni­je re­či – ba­le­ri­na i mi­li­ca­jac. Na spo­ju te dve re­či i vre­me­na, ko­ji sam po­ma­kao una­zad za jed­no tri če­ti­ri go­di­ne, sa­sta­vio sam pri­ču. Iz te pri­če je po­sle go­di­nu i po da­na i vi­še od de­se­tak ru­ku na­stao sce­na­rio.

Ro­đe­ni ste 1947. go­di­ne, u vre­me u ko­je ste sme­sti­li rad­nju fil­ma „Sa­mo jed­nom se lju­bi”. Ka­ko ste ta­ko ve­ro­do­stoj­no do­ča­ra­li to vre­me ko­je je od­li­ko­va­la tvr­do­ća po­na­ša­nja i od­no­sa, vre­me pri­vat­nog i jav­nog soc­re­a­li­zma?

Ako že­li­te sa­mo tač­nu sli­ku, vre­me na fil­mu je la­ko do­ča­ra­ti re­kvi­zi­ti­ma, ko­sti­mi­ma, fri­zu­ra­ma. Te­že je „do­ča­ra­ti” duh vre­me­na, ljud­sko po­na­ša­nje, od­no­se ko­je to vre­me na­me­će. A taj duh sam znao iz ku­će u ko­joj sam od­ra­stao. Mo­ji ro­di­te­lji su to pro­šli, oni su o tom vre­me­nu če­sto pri­ča­li, oni su u to vre­me ušli s ve­li­kim na­da­ma i iza­šli s ni­ma­lo ne­žnom re­al­no­šću. Nji­ma je, na ne­ki na­čin, film i po­sve­ćen.

U Va­šem fil­mu, po­ste­lja i že­na u njoj, ni­su sa­mo iz­vo­ri užit­ka i čul­ne ra­do­sti…

U toj po­ste­lji su i mu­ška­rac i že­na, i jed­no i dru­go su deo tog užit­ka. Šta­vi­še; pri­ča i po­ku­ša­va da ka­že da su taj kre­vet i taj su­sret ko­ža, ja­či od svih po­li­ti­ka, i od svih dog­mi i pred­ra­su­da, i da taj kre­vet sve to bri­še. To je pri­ča o in­ti­mi, naj­va­žni­joj i je­di­noj stvar­no­sti ko­ju za­pra­vo ima­mo.

Ka­ko ste ose­ti­li su­kob re­vo­lu­ci­o­nar­nog i gra­đan­skog u tim po­sle­rat­nim go­di­na­ma?

Vi­še me je za­ni­mao su­kob ide­je i stvar­no­sti. Po­ku­šao sam se­bi da ob­ja­snim gde je su­kob po­čeo. Za­ni­ma­lo me je gde je, u su­sre­tu sa stvar­nim ljud­skim ži­vo­ti­ma, ta ta­ko do­bra ide­ja o so­ci­jal­noj prav­di i ljud­skoj slo­bo­di po­če­la da pra­vi iz­u­zet­ke, tra­ži oprav­da­nja. Reč­ju, gde je od­u­sta­la od ono­ga s čim je kre­nu­la. U vre­me­nu ka­da je film sni­mljen, a to je kraj se­dam­de­se­tih, bi­lo je ja­sno da je je­dan si­stem do­šao do zi­da. Za­to je me­ni bi­lo va­žno da se­bi raz­ja­snim gde je sve to po­če­lo.

Film ste po­če­li da pri­pre­ma­te 1978, usle­dio je mo­ra­to­ri­jum ko­ji je pa­ra­li­sao film­sku pro­iz­vod­nju u Hr­vat­skoj, pa ste ga za­vr­ši­li 1981. Sa ka­kvim de­mo­ni­ma ste se bo­ri­li te tri go­di­ne?

Bo­rio sam se ta­da sa ra­znim de­mo­ni­ma, ve­li­kim i ma­lim, slu­žbe­nim i ma­nje slu­žbe­nim, ali sma­tram da su mi sve te bor­be, sva ta po­me­ra­nja i od­la­ga­nja sni­ma­nja, na kra­ju za­pra­vo ko­ri­sti­la. Imao sam i vi­še ne­go do­volj­no vre­me­na da se ba­vim sce­na­ri­jem, glum­ci­ma, a i so­bom. Pra­ve ne­vo­lje sa po­li­ti­kom i po­li­ci­jom po­če­le su tek po­što je film za­vr­šen. Po­li­ci­ja je uze­la ne­ga­tiv... Jed­nom taj­nom ko­pi­jom ko­ju smo pre­ba­ci­li u Pa­riz, i po­mo­ću ko­je je Kan­ski fe­sti­val uvr­stio film u pro­gram, spa­si­li smo ga. Fil­mom u Ka­nu sa ili bez ju­go za­sta­ve, us­peo sam da do­bi­jem pra­vo na pri­ka­zi­va­nje fil­ma u Ju­go­sla­vi­ji.

Ko­li­ko smo na­pre­do­va­li u otvo­re­no­sti?

Za­ni­mlji­vo je bi­lo da ov­de kod nas, u mi­li­on i jed­noj pri­med­bi na film, seks, go­lo­ti­nja i ero­ti­ka ni­ka­da ni­su bi­li spo­me­nu­ti ni­ti jed­nom reč­ju. So­ci­ja­li­zam ni­je imao taj pu­ri­tan­ski po­gled na in­ti­mu.

To­ga sam po­stao sve­stan na pre­mi­je­ri u Nju­jor­ku, ka­da sam u raz­go­vo­ru s pu­bli­kom po­sle pro­jek­ci­je, shva­tio da je de­ve­de­set i de­vet od­sto pi­ta­nja ve­za­no za seks i eros, da ih po­li­ti­ka u fil­mu ni­ti za­ni­ma, ni­ti bri­ne, da im je pu­no čud­ni­ja i pro­vo­ka­tiv­ni­ja ta „sek­su­al­na slo­bo­da”.

Mno­go go­di­na ka­sni­je, iz Mo­skve je do­šla još jed­na pri­ča o ero­su i fil­mu. Ru­si su ku­pi­li film za di­stri­bu­ci­ju, na­pra­vi­li su u „Ja­dran fil­mu” sve mo­gu­će in­ter­ne­ga­ti­ve za oko hi­lja­du ko­pi­ja, a na kra­ju su vr­te­li sa­mo jed­nu. I to na stro­go za­tvo­re­nim pro­jek­ci­ja­ma sa­mo za vi­so­ke po­li­ti­ča­re. Sva­koj de­le­ga­ci­ji iz pro­vin­ci­je po­ka­zi­va­li bi taj „por­nić” kao do­kaz da se u te dru­go­ve ima po­ve­re­nja i da ih „por­ni­ćem” za to i na­gra­đu­ju. Film je na kra­ju pri­ka­zi­van i u ru­skim bi­o­sko­pi­ma, i ka­žu fan­ta­stič­no pro­šao, u onom pr­vom pa­ke­tu od dva­de­se­tak za­bra­nje­nih fil­mo­va ko­je je Gor­ba­čov pu­stio u jav­nost. O tom pu­te­še­stvi­ju „Sa­mo jed­nom se lju­bi” u Ru­si­ji, je­dan ru­ski kri­ti­čar je na­pi­sao i knji­ži­cu.

Uvek ste sni­ma­li fil­mo­ve ko­ji vas se ti­ču? Na če­mu sa­da ra­di­te?

S An­tom To­mi­ćem, „na­šim po­pu­lar­nim pi­scem”, ka­ko on se­be zo­ve, ra­dim na no­vom sce­na­ri­ju. Ovo bi tre­ba­lo da bu­de avan­tu­ri­stič­ko lju­bav­na ko­me­di­ja. Je­dan, ako ga ika­da na­pra­vi­mo, ša­šav i ve­seo film. Či­ni mi se da je „u ovim de­pre­siv­nim vre­me­ni­ma”, ka­ko bi to re­kla Šte­fi­ca Cvek, ko­me­di­ja naj­o­zbilj­ni­ji pri­stup na­šim stvar­no­sti­ma.

Ivan Aran­đe­lo­vić

-----------------------------------------------------

Glum­ci su bi­li „glad­ni” sve­ga

Is­ti­če­te da ste re­di­telj ko­ji „film smi­šlja za­jed­no sa glum­ci­ma”. Da li je to bio slu­čaj i sa pa­rom Ma­noj­lo­vić–Mi­lo­sa­vlje­vić u „Sa­mo jed­nom se lju­bi”?

Glum­ci su bi­li mla­di i glad­ni sve­ga. Du­go sam ih tra­žio, pra­vio bes­ko­nač­ne audi­ci­je i na kra­ju oda­brao. Ve­se­li­li su se igri, ni­su bi­li zve­zde, i ni­su mo­ra­li da se do­ka­zu­ju ni­čim osim glu­mom. Du­go smo pri­pre­ma­li, sni­ma­li im­pro­vi­za­ci­je, če­šlja­li di­ja­lo­ge...