Двојац без кормилара

Вест да сам добила Стеријину награду заиста ме је изненадила. Синоћ смо играли представу „Трст” у Атељеу 212 којој су присуствовали моји пријатељи. Седели смо дуго, вратила сам се кући, нешто читала и касно заспала. Када ме је пробудио звук телефона и са друге стране вест да сам управо ја награђена, била сам пријатно затечена. Осећај је леп! Сетила сам се у моменту речи Ото Бихаљи Мерина, који је на питање зашто је тако ведар и у позним годинама, одговорио: „Ништа више не очекујем од људи!” А када се нешто неочекивано, ипак лепо деси, онда је то додатно пријатно изненађење, каже глумица Бранка Петрић.

На синоћ завршеном 56. Позорју у Новом Саду Бранка Петрић је награђена Стеријином наградом за глуму у представи „Рођени у ЈУ” у режији Дина Мустафића, у извођењу Југословенског драмског позоришта. Са Бранком Петрић смо сасвим спонтано протеклих дана договарали разговор, јер је у сезони која је на измаку остварила неколико запажених улога. Када је јуче у раним послеподневним сатима дошла у нашу редакцију, разговор је попримио сасвим други ток, како то често бива у животу.

– Награда ми није подстрек за било шта! Нисам морала да добијем ниједно признање, нити сам ово сањала. Подстрека има или нема. Недавно сам се тако осећала и када су ми јавили да сам добила награду у Ријеци, за улогу Виолете у представи „Драма о Мирјани и овима око ње” Ивора Мартинића, у режији Иве Милошевић, такође у продукцији ЈДП-а – објашњава награђена уметница, будући да је у том граду пре много година била члан Драмске секције коју је водила госпођа Марија Црнобори.

Бранка Петрић иза себе има једну изузетно успешну позоришну годину. Започела је на сцени Установе културе „Вук Караџић”, где је глумила у представи „Три секунде” по тексту Јелене Палигорић у режији Сташе Копривице, да би одмах затим била премијера дела „Драма о Мирјани и овима око ње”, а затим у поменутој представи „Рођени у ЈУ”. Пред крај рада на овом пројекту, редитељка Ивана Вујић понудила јој је улогу Маше у Чеховљевом комаду „Три сестре” на сцени Битеф театра, да би је овог пролећа београдска публика премијерно видела у представи „Трст” Милоша Радовића, у режији Алисе Стојановић на сцени Атељеа 212. У међувремену је снимала филм „О херојима и бубицама” са редитељем Петром Пашићем и на позив редитељке Јасмиле Жбанић провела десет дана у Уметничкој радионици у Почитељу и Стоцу, у којој је учествовала са великим задовољством.

Недавно је Звездара театар на изузетан начин обележио 300. извођење представе „Лари Томпсон, трагедија једне младости” Душана Ковачевића, у којој Бранка Петрић игра од самог почетка. Наредних дана чека је још један леп догађај: обележавање четири деценије живота на сцени ЈДП-а култне Фејдоове представе „Буба у уху”, у режији Љубише Ристића и 1500. извођења.

– Ух, баш много статистике. Понестало ми је даха. Шалим се. Тако је то у нашем позиву. Морамо да будемо спремни и када наиђе „седам гладних година”. Али већим задовољством ме испуњава ангажман мог сина Уликса Фехмиуа у филму „Устаничка улица” у продукцији Гордана Кичића, или успех његовог филма „Тај бели, бели свет” у режији Олега Новковића. Нема речи са којима бих могла да опишем ово моје стање, нити имам жељу да их налазим. Беким је толико присутан у мом животу и животу наше деце. Тај двојац без кормилара, сада је остао као један, али и даље имам утисак тог двојца, као да је Беким и даље ту. За мене је смрт део живота – каже наша саговорница и додаје:

– Са Бекимом сам у браку од 1968, односно 43 године. Свако од нас је био своја личност у уметничком раду. Само једанпут, колико се сећам, 1959. године, глумили смо заједно. Он је још био студент Академије, када је Бојан Ступица оснивао стални ансамбл Атељеа 212. Заиграли смо тада у хит представи „Јаје”, у којој је играо мог мужа.

Овај разговор је могао и дуже да траје, али Бранка Петрић је журила у Нови Сад на свечаност доделе награда 56. Стеријиног позорја. У једном моменту се сетила да јој је то друга Стеријина награда. Прву је добила 1986. године за улогу Гине у чувеној представи „Путујуће позориште Шопаловић” Љубомира Симовића, у режији Дејана Мијача.

Б. Г. Требјешанин