Како живети без ваздуха

Специјално за Политику

Беч – Велики позоришни фестивали, попут бечког „Фествохена”, вредни су јер нам дају прилику да на једном месту видимо представе референтних аутора, оних о којима се у стручној и широј јавности много говори и који стварају савремену историју позоришта. Без обзира на то какве те представе заправо биле. На овогодишњем „Фествохену” две представе чији амерички редитељи, Ричард Максвел и Питер Селарс, имају завидну репутацију, нису испунилe наметнута висока очекивања.

Представа „Непознати херој” Ричарда Максвела је играна у бечком Шаушпилхаусу, помало андерграунд сценском простору, близу Фројдовог музеја, где се иначе представљају неконвенционалнији пројекти и где се често организују сценска читања савремених, интригантнијих текстова. Максвел важи за једног од најзначајнијих аутора америчког експерименталног позоришта, писац је и редитељ, ангажован у групи „Њујоршки играчи” чија је ово продукција. Максвелов рад воде премисе одбацивања реалистичких конвенција и трагања за сценском истином, кроз документарност. У представи „Непознати херој”,дванаест глумаца говоре и певају о својим свакодневицама, о односима са родитељима и децом, сексуалним фантазијама. На голу сцену излазе један по један и причају приче, своја размишљања, снове, углавном у монодрамској форми. Када желе да нагласе важност појединих идеја или осећања, они певају – хорски када намеравају да истакну потребу за заједништвом и неком блискошћу, а соло када изражавају личнија осећања. Највреднији аспекат ове представе је прилична специфичност извођача, њихова појавност – међу њима има хипика запуштеног изгледа, припадника етничких мањина, чудних стараца, тужних, разочараних жена. Са друге стране, упркос њиховој спољној колоритности, главни утисци које представа оставља су млакост, отегнутост, монотоност, зато што ти глумци наступају бледо, шематски, наивно, на површини. Такође, представа је драматуршки конфузна. Укратко, велика очекивања од ове представе, велика зато што смо се наслушали и начитали суперлатива у описима Максвеловог рада, спласнула су врло брзо. Зато уопште не треба замерити бројној публици „Фествохена” која је изгубила стрпљење и напустила салу Шаушпилхауса много пре краја представе.

„Пројекат Дездемона” је слично конципиран, у погледу комбинације драмских и музичких елемената, као и потпуног одсуства значајнијег сценског језика – обе ове представе више делују као чисти склоп драмских и музичких материјала, него као озбиљно позориште. Ипак, „Пројекат Дездемона” је изазвао много позитивније мишљење од „Непознатог хероја” због далеко већих вештина глумаца и певача, као и због врло изазовног текста Тони Морисон, добитницe Нобелове и Пулицерове награде (ова представа је играна у бечком „Акцент театру”). Редитељ Питер Селарс такође припада групи авангардних америчких редитеља, старијој генерацији од Максвелове, а његов фокус интересовања су савремена, друштвено ангажована тумачења класичне драматургије, посебно старогрчке трагедије и Шекспира, политички провокативна реконтекстуализација и деконструкција текста итд. „Пројекат Дездемона” је настао као резултат потребе за дијалогом са Шекспировим „Отелом”, за даљом и дубљом проблематизацијом колонијализма, расизма, ропства, затим анализе односа мушких и женских принципа, политике и слободе, система и индивидуализма, цивилизације и природе. Ова питања се покрећу кроз однос између Дездемоне (Елизабет Марвел) и њене неговатељице Барбари (игра је позната афричка певачица Рокија Траоре). Иако сценски доста крута, јалова, лишена примарне занимљивости, представа је на идејном плану врло инспиративна јер, између осталог, поставља значајна питања о слободи, у друштву које је номинално демократско, слободно, које, како тврде, врви од безграничних могућности и шанси за самоостварењима. Но, реалност се прилично разликује од ових декларативних начела – можда никада нисмо били заробљенији и осујећенији него данас. „Како живети тамо где нема ваздуха?–Дездемона поставља Барбари ово реторичко, метафоричко питање, крећући се полако ка одговору да се смисао налази у индивидуализму, налажењу сопствених вредности и веровања, изван бедема друштва изграђеног на лажима, густо и перфидно испреплетених, толико да је истина постала јако тешко видљива.