Kako živeti bez vazduha

Specijalno za Politiku

Beč – Veliki pozorišni festivali, poput bečkog „Festvohena”, vredni su jer nam daju priliku da na jednom mestu vidimo predstave referentnih autora, onih o kojima se u stručnoj i široj javnosti mnogo govori i koji stvaraju savremenu istoriju pozorišta. Bez obzira na to kakve te predstave zapravo bile. Na ovogodišnjem „Festvohenu” dve predstave čiji američki reditelji, Ričard Maksvel i Piter Selars, imaju zavidnu reputaciju, nisu ispunile nametnuta visoka očekivanja.

Predstava „Nepoznati heroj” Ričarda Maksvela je igrana u bečkom Šaušpilhausu, pomalo andergraund scenskom prostoru, blizu Frojdovog muzeja, gde se inače predstavljaju nekonvencionalniji projekti i gde se često organizuju scenska čitanja savremenih, intrigantnijih tekstova. Maksvel važi za jednog od najznačajnijih autora američkog eksperimentalnog pozorišta, pisac je i reditelj, angažovan u grupi „Njujorški igrači” čija je ovo produkcija. Maksvelov rad vode premise odbacivanja realističkih konvencija i traganja za scenskom istinom, kroz dokumentarnost. U predstavi „Nepoznati heroj”,dvanaest glumaca govore i pevaju o svojim svakodnevicama, o odnosima sa roditeljima i decom, seksualnim fantazijama. Na golu scenu izlaze jedan po jedan i pričaju priče, svoja razmišljanja, snove, uglavnom u monodramskoj formi. Kada žele da naglase važnost pojedinih ideja ili osećanja, oni pevaju – horski kada nameravaju da istaknu potrebu za zajedništvom i nekom bliskošću, a solo kada izražavaju ličnija osećanja. Najvredniji aspekat ove predstave je prilična specifičnost izvođača, njihova pojavnost – među njima ima hipika zapuštenog izgleda, pripadnika etničkih manjina, čudnih staraca, tužnih, razočaranih žena. Sa druge strane, uprkos njihovoj spoljnoj koloritnosti, glavni utisci koje predstava ostavlja su mlakost, otegnutost, monotonost, zato što ti glumci nastupaju bledo, šematski, naivno, na površini. Takođe, predstava je dramaturški konfuzna. Ukratko, velika očekivanja od ove predstave, velika zato što smo se naslušali i načitali superlativa u opisima Maksvelovog rada, splasnula su vrlo brzo. Zato uopšte ne treba zameriti brojnoj publici „Festvohena” koja je izgubila strpljenje i napustila salu Šaušpilhausa mnogo pre kraja predstave.

„Projekat Dezdemona” je slično koncipiran, u pogledu kombinacije dramskih i muzičkih elemenata, kao i potpunog odsustva značajnijeg scenskog jezika – obe ove predstave više deluju kao čisti sklop dramskih i muzičkih materijala, nego kao ozbiljno pozorište. Ipak, „Projekat Dezdemona” je izazvao mnogo pozitivnije mišljenje od „Nepoznatog heroja” zbog daleko većih veština glumaca i pevača, kao i zbog vrlo izazovnog teksta Toni Morison, dobitnice Nobelove i Pulicerove nagrade (ova predstava je igrana u bečkom „Akcent teatru”). Reditelj Piter Selars takođe pripada grupi avangardnih američkih reditelja, starijoj generaciji od Maksvelove, a njegov fokus interesovanja su savremena, društveno angažovana tumačenja klasične dramaturgije, posebno starogrčke tragedije i Šekspira, politički provokativna rekontekstualizacija i dekonstrukcija teksta itd. „Projekat Dezdemona” je nastao kao rezultat potrebe za dijalogom sa Šekspirovim „Otelom”, za daljom i dubljom problematizacijom kolonijalizma, rasizma, ropstva, zatim analize odnosa muških i ženskih principa, politike i slobode, sistema i individualizma, civilizacije i prirode. Ova pitanja se pokreću kroz odnos između Dezdemone (Elizabet Marvel) i njene negovateljice Barbari (igra je poznata afrička pevačica Rokija Traore). Iako scenski dosta kruta, jalova, lišena primarne zanimljivosti, predstava je na idejnom planu vrlo inspirativna jer, između ostalog, postavlja značajna pitanja o slobodi, u društvu koje je nominalno demokratsko, slobodno, koje, kako tvrde, vrvi od bezgraničnih mogućnosti i šansi za samoostvarenjima. No, realnost se prilično razlikuje od ovih deklarativnih načela – možda nikada nismo bili zarobljeniji i osujećeniji nego danas. „Kako živeti tamo gde nema vazduha?–Dezdemona postavlja Barbari ovo retoričko, metaforičko pitanje, krećući se polako ka odgovoru da se smisao nalazi u individualizmu, nalaženju sopstvenih vrednosti i verovanja, izvan bedema društva izgrađenog na lažima, gusto i perfidno isprepletenih, toliko da je istina postala jako teško vidljiva.