Крцате собе коронарне јединице Ургентног центра

Од срчаних болести у нашој земљи оболева највећи број људи, а коронарне јединице у болницама где ови пацијенти леже све су пуније из годину у годину. Анализе показују да престоници, због увећања броја становника и великог броја оних који доживе инфаркт миокарда, недостаје од 25 до 40 постеља за лечење ургентних кардиолошких болесника.Додатни проблем је што, због последица пожара, болеснике и даље не прима КБЦ „Драгиша Мишовић”, па се они, осим у Ургентном центру, сваки други дан збрињавају у КБЦ „Земун” и КБЦ „Звездара”, а средом у ВМА.

Најоптерећенији је Ургентни центар Клиничког центра Србије, где су увек сви кревети крцати, па се дешава да и по двоје болесника лежи у боксу који је предвиђен за једну особу. Дешава се да у 18 болесничких боксова лежи и до 45 пацијента, да су пуни и помоћни лежајеви, а пацијенти понекад завршавају и на носилима на поду, јер лекари немају где да их сместе. Овакви услови отежавају кретање особља и приступ пацијентима којима је потребна хитна интервенција, или рецимо реанимација.

Како би се макар мало побољшала ситуација у овој установи, осмишљено је да се једна болесничка соба на другом спрату претвори у полуинтензивну негу, где се пацијенти из коронарне јединице преносе када им се здравствено стање мало побољша. Ова реорганизација посла, према речима многих запослених у овој кући, није донела ништа позитивно, јер сматрају да се тиме проблем не решава.

– Пошто нема лифта којим могу да се превезу пацијенти, морамо да их носимо са једног на други спрат, што је понижавајуће и веома тешко. Не знамо да ли инспекције знају за овакав начин рада, све се ради мимо стандарда – објашњава једна од медицинских сестара Ургентног центра.

Да се број болесника стално увећава потврдио нам је др Небојша Радовановић, кардиолог и заменик директора Ургентног центра, наглашавајући да су они само прерасподелили места за пацијенте и да је тачно да се овде не може говорити о постојању нових постеља.

– Сви рачунају да наша коронарна јединица има растегљиве капацитете. Остале болнице имају лимит, па када их зовете кажу да су „пуни” и да не могу никога да приме. Требало би да се спроведе принцип територијалности, односно да се пацијенти возе у најближу установу и да не губе драгоцено време у саобраћајном шпицу. Министар здравља Зоран Станковић показао је добру вољу и хоће да чује предлоге за решење ситуације, али деценијама уназад ни министри ни градски секретари који су знали за наш проблем нису предузели никакву ефикасну меру. Све функционише захваљујући ванљудским напорима и ентузијазму лекара и сестара – објаснио је др Радовановић.

Професор др Јован Перуничић, директор кардиологије Ургентног центра КЦС-а, наглашава да би за ово одељење морали да имају већи број сестара, као и да се надају се да ће им једног дана бити одобрен њихов пријем. Он објашњава да је чињеница да пре 50 година овде није било гужве, да је сваки пацијент имао свој бокс, а да су сада принуђени да болеснике не деле по полу, већ се догађа да мушкарац лежи поред жене.

– Дневно примимо 10 пацијената, некад их и има и више у интензивној нези, што је тешко и за болеснике, али и за докторе и сестре. Ургентни центар је раније био замишљен као место где ће болесници моћи да се збрину и да се затим пребаце у неку другу болницу, а сада овде и завршавају лечење. Повремено се деси да немамо неке лекове, али је сада све у реду – рекао је др Перуничић.

Према неким проценама, око 14.000 пацијената годишње затражи помоћ коронарних јединица у престоници. Да би се проблем решио, лекари предлажу да кардиолошке службе свих клиничко-болничких центара раде 24 сата, али и да Хитна помоћ када вози болесника који је доживео инфаркт има информацију у којој болници има места како би се пацијенти најпре усмерили према најближем центру.