Ни на слави заједно

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – У дому Милесе и Томислава Поповића јуче и данас је крсна слава Ђурђиц. Они су са леве стране Улице Мине Караџић и нико им неће сести за славску трпезу са десне стране исте улице. Кости Вукове кћери у савиначкој цркви, на 14 километара од града, вероватно се преврћу у вечној кући. На десној страни је 12 кућа, на левој осам – међусобно од јесенас не говоре. Говоре, али овако:
– А ти, Томиславе, немој да ме узимаш у уста, с тобом немам више ништа, а знаш ли колико си ракија попио у мојој кући – довикује "десна" Радмила Миловановић, а потом смиренијим гласом говори новинару:

– Стручњаци су сачинили пројекат и драго ми је што се наша улица асфалтира, дуго смо били у блату.

Е, тај пројекат ваљевске "Хармоније" је завадио комшије. Дошао фотограф, усликао улицу, на основу фотографија урађен пројекат, а у њему померене коте и грађевинска линија – тврди лева страна – па подигнути ивичњаци и коловозна подлога.

– Комшијама са десне стране, који су виши, одговара, нама нижима на левој страни ништа не ваља. Јавно предузеће за изградњу града, као инвеститор, држи се пројекта, а ја кад утерам кола у двориште, морам сајлом да их поново извлачим на улицу. Нечувено! – јада се Миломир Браловић показујући несавладиву стрмину.

Лева страна је, петицијом са 12 потписа, тражила промену пројектне документације, тражила да се коловоз и ивичњаци спусте бар за десет сантиметара. Петиција је одбијена, па су потписници,  "мирним протестом" на траси дугој 149 метара, спречили радове. Обустава је трајала дуго, ваљак је поново забректао тек пре четири дана. Милеса и Томислав су поднели тужбу против инвеститора, чека се исход.

Једна тужба је, ипак, брзо добила епилог: Радојку Јевтовићу и Тихомиру Баралићу, коловођама протеста, судским решењем (шест густо куцаних страна!) потврђеним од другостепеног суда, ради спречавања опасности од насиља "одређује се привремена мера обезбеђења новчаног и неновчаног потраживања" инвеститора према овој двојици и да "физичким присуством престану са спречавањем и ометањем извођења радова".

Уплашени да би им могао бити испостављен рачун на 1,47 милиона динара, колико кошта асфалтирање, јер су радови, по уговору, требало да буду окончани за седам дана, а трају већ пет месеци, Радојко и Тихомир су буквално схватили меру "физичког присуства" па не излазе из кућа, ништа не говоре, заклањају шаком новинарев фото-апарат, кажу: "под ембаргом смо".

– Мужеви су нам у кућном притвору. Кад морају у град, гледају да их нико не види и да се по мраку врате кући. Месецима не спавају како треба, буде се кад сањају буку камиона и ваљка на улици. Неиздрживо је – уместо мужева, говоре нам њихове супруге, а Радојкова жена додаје да је агенцији за промет некретнинама платила оглас: продају кућу, хоће да се селе.

Улица Мине Караџић је нова, у предграђу; на месту где су никле куће у катастру су још ливаде и пашњаци. Долазак асфалта би требало да се прослави, да се "на ражњу окрене прасе", како рече један житељ улице, али није среће. Уместо радости, породице у кућама са непарним бројевима не говоре са комшијама на чијим кућама су парни, деца им се не друже нити одлазе у школу заједно, за славе и весеља "нису узваници". Можда би их, не дај Боже, каква несрећа измирила.