Последња страница

ЧАЧАК – Продата модисти и исељена 25. октобра, књижара "Бранислав Нушић" као да још чува мирис штирка, некад неизбежног у повезу романа и свезака. То је онај добродушни, нешкодљиви привид због којег поколења памте неко важно место по ономе што је било, ма шта да се са њим касније учини.

Заједно са писцима, највећи књижарски дућан у овом делу Србије напустио је и пословођа Радосав Василић (60). Тачно 33 године био је шеф продавнице славног имена, сад се готови за пензију.

– На одмору сам, сва је прилика да ћу га продужити трајно. У јануару пуним 42 године стажа – вели он.

Књижара трговинске куће "Просвета" у приземљу чачанског Дома културе отворена је кад и то ново здање на градском тргу (1971. године). Василић је на место предрадника постављен 1973. и ту остао до неки дан, утоварио последње наслове у комби за селидбу и израчунао да је радња, за три и по деценије, продала око пола милиона књига. Од уџбеника, до књижевних сочиненија високог ума.

Кроз сва та лета књижара је постала место за које су јуноше веровале да отвара врата неког од бољих светова и, мимогред, обрела се међу важним литерарним адресама Чачка и овог краја.

– Дом културе није имао слободну столицу за једно књижевно вече, које смо приредили заједно са БИГЗ-ом, кад су гостовали Брана Црнчевић, Миодраг Булатовић и Матија Бећковић. Другом приликом, купци су у реду чекали да би дошли до књиге под насловом "Шта је писац хтео да каже". То су били афоризми Владе Булатовића Виба и 1982. година – приповеда Василић.

Нека времена обележио је велики промет ("Једном годишње наручивао сам и добијао по камион књига `Младости` из Загреба и сарајевске `Свјетлости` и све брзо продао".) док је у следећим зарада била мала.

– У оном веку дуго је важило правило да књига има само једну цену, ону с којом је постављена у раф. Тако би, без нивелације, с годинама постајале бадава, па су људи тада куповали пуна наручја, не бирајући област.

Највећа јагма за неком књигом, у новијој повести Чачка, забележена је опет 1982. године.

– Тада је издавач "Отокар Кершовани" из Ријеке штампао прво издање романа Добрице Ћосића "Стварно и могуће". Продао бих ко зна који број примерака али их није било довољно, па су многи купци, и моји пријатељи међу њима, морали да читају на позајмицу или чекају следеће издање.

По природи људског посла, међутим, није баш сваки радни дан био весник напретка. "За време инфлације 1993. године радили смо и као антикваријат, примајући и продајући већ коришћене књиге, то је било једино решење и за нас и за читаоце".

Сав иметак књижаре назване по писцу "Народног посланика" и "Ожалошћене породице", однет је преко пута, у "Просветину" продавницу исте робе, која се зове "Раде Азањац". Тако је на таван те друге радње доспела и плакета "Златни књижар 2001. године", додељена Василићу од Удружења издавача и књижара Србије и Црне Горе. И он преко дана наврати у тај дућан, навика је друга природа.

Књижарско предузеће "Просвета" из Чачка, чекајући приватизацију, продало је књижару "Бранислав Нушић" како би својим радницима (38) исплатило дванаест милиона динара старих зарада. Локал има само једну просторију од 117 квадрата, без инвентара и преграда, купац је предузеће "Нишпромет".

Власници нишке фирме јесу Тодоровићи из Врњачке Бање ("Тодор" ДОО) данас у Чачку држе под закуп продавницу конфекције, у суседству "Нушића". Књижара је тренутно закључана, празна, док је мајстори не опреме. Шта ће у њој изложити зна једино нови сопственик, и нека му је алал посао. Није жалио новац за најпознатију књижару у крају, купивши локал за 36,1 милион динара, или 3.850 евра по квадратном метру.