Окупљање српских студената

Од нашег специјалног извештача
ЧИКАГО – Иако је у Америку стигао као десетомесечна беба и читав свој живот провео у Ајови, Калифорнији и последње године на Универзитету Мичиген, 24-годишњи Андреј Јовић, кога још три године деле од доктората биоинжењерства, добар део свог времена потрошио је, према сопственом признању, на трагање за својим српским идентитетом.

– То нисам имао све док нисам на факсу упознао своје српске другове, а пре свих Николу Којића, који је на Универзитету у Берклију био први председник БОСС-а, Беркли организације српских студената. Од тада сам се осећао испуњеним – вели, симпатично се упињући да нађе ваљану реч матерњег језика.

Кроз студентску организацију на МИТ Универзитету у Бостону под симболичним називом МОСТ, Мит организација српских студената окупила је неколицину припадника братства обухваћеног "одливом мозгова" из Србије, почела су спонтана дружења, организовали су и неколико излета са роштиљом и пивом, у Америци популарни "барбикју пикник", а онда је уследила и озбиљнија иницијатива.

Недавно су из Чикага, с панела за младе лидере Конгреса српског уједињења, свим студентима српског порекла у Америци и Канади упутили искрен позив да се окупе, повежу и покушају да заједнички помогну и себи и Србији кроз – Националну конференцију српских студената у Северној Америци.

Жеља да се млади, паметни и образовани људи српског порекла повежу у једну ширу организацију од свих досадашњих, које попут МОСТ-а или БОСС-а постоје на већини америчких и канадских универзитета, дошла је као круна петогодишњег рада и окупљања српског подмлатка у оквиру редовних конвенција КСУ и захваљујући упорности професорке др Јасмине Вујић, са Беркли универзитета у Калифорнији.

Неоптерећени прошлошћу, без предрасуда о матици, модерних схватања, жељни учења и са здравим националним осећањима и великом љубављу према Србији, скренули су пажњу на себе једноставним геслом: "Желимо да помогнемо и себи и Србији".

– Основни мотив за мене јесте да се повежем и упознам наше људе, јер иако сам овде већ прилично дуго и даље се осећам као Србин. И желим да сачувамо наш идентитет – говори Никола Којић, председник МОСТ-а и оснивач БОСС-а, момак који је дипломирао машинство на Берклију, а сада хвата залет за докторске студије биоинжењерства на Харварду.

Ивана Ђуретић из Подгорице, будући доктор имунологије с Харварда, радећи практично у једној од најјачих светских лабораторија, сетила се својих колега и вршњака у – Србији. Будући да из целог света овде долазе студенти проводећи у просеку по пола године на бесплатним вежбама, семинарима и курсевима на Харварду, при чему покривају само своје животне трошкове, Ивана се упитала зашто међу њима нема академаца из Србије. Контактирала је Биолошки факултет у Београду да чује њихово мишљење и затражила да направе селекцију од неколико људи који би се укључили у тај програм. Предложила је и оснивање посебног фонда за покривање трошкова у износу од око 30.000 долара годишње. Тако би пет-шест студената могло да проведе по пола године у најмодернијим лабораторијама на Харварду, а ако би неко од њих остао и дуже, била би то аутоматски шанса за неког новог да дође и придружи му се у усавршавању.

– Не можемо очекивати да нам животне трошкове покрију професори с Харварда из својих буџета, јер они већ дају своје време и материјале. Евентуално, могу да доведем једног студента у лабораторију где ја радим, а то ће моја менторка урадити за мене, али је то мало теже за више људи – вели Ивана, објашњавајући да би се тај пројекат фокусирао на неколико студената и у оквиру биолошких и биомедицинских наука, али је као модел сасвим прихватљив и за друге струке.

Жеља да се помогне Србији провејава из сваког размишљања наших саговорника. Рачунају да ће, повезујући се са другима, прво у САД и Канади, а потом и широм света, створити ону критичну масу која би их претворила у моћну организацију.

– Много је боље да ми који смо овде стекли знања то користимо тамо и побољшамо ситуацију. Не мислим да смо ми паметнији него наши вршњаци у Србији, него искрено желимо да у Србији буде боље – одговара Андреј, који озбиљно размишља о повратку.

– Ниједна земља није савршена, срећу не можете да нађете само у материјалним стварима. Једноставно речено, не можете побећи од себе. Где год да одете, у било коју земљу, ви увек остајете са собом – додаје Ивана.