Краљ и Барту – слика са много симболике

Фотографија срдачног сусрета краља Александра Првог Карађорђевића и министра спољних послова Француске Луја Бартуа, снимљена у Марсеју 1934, непосредно пре атентата, иначе један од експоната на изложби „Југословенско–француски односи 1918–1941” отвореној у Архиву Југославије у Београду, стављена је на насловну страну каталога који прати ову изложбу, као и на плакат. Не без разлога. Ова слика симболизује врхунац пријатељства Србије и Француске, успостављеног још у 19. веку и ојачаног током Првог светског рата. Атентат у Марсеју, у коме су обојица погинули, за многе посматраче југословенско-француских односа, означавао је крај једног пријатељства.

„Марсејски атентат”, који обухвата фотографије снимљене 9. октобра 1934. у Марсеју, као и оне непосредно после атентата и са сахране краља Александра Првог, само је део ове изложбе која, документима и фотографијама, сведочи о југословенско-француским односима између два светска рата. Од докумената који сведоче о Конференцији мира у Паризу и француском признању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919, преко оних који сведоче о дипломатским односима Француске и Југославије, о споменицима и обележјима, културно-просветној сарадњи, па све до времена јачања нацизма у Европи, сазнајемо доста о динамици односа између две земље.

Здравко Понош, помоћник министра спољних послова Србије, који је отворио ову изложбу, посебно је скренуо пажњу на изложени документ о пријатељском споразумевању између Краљевине СХС и Француске републике из 1927, подсећајући на недавни Споразум о стратешком партнерству и сарадњи између Србије и Француске потписан приликом посете Бориса Тадића Паризу. На изложби је, дакле, реч о веома значајном периоду у дипломатским и свеукупним односима Србије и Француске, који се, то не треба заборавити, темељио пре свега на традицији српско-француског „братства по оружју” из времена Првог светског рата, као што је представљао и наставак веза успостављених између Србије и Француске још у 19. веку.

Да подсетимо само да блиске везе између Србије и Француске постоје још од Првог српског устанка. Ако завиримо у историју, француски извештаји са српског тла после Првог српског устанка били су пуни ласкавих оцена о храбрости Срба и Карађорђа упркос томе што је званична француска политика имала негативан став према овом догађају. Управо захваљујући француској дипломатији, Србија средином 19. века излази из политичке анонимности, а читава плејада познатих писаца, публициста и јавних радника у Француској разматра српска питања. Симпатије су узајамне и Срби радо одлазе на школовање у Париз, одакле доносе либералне идеје. Пријатељству Срба и Француза допринели су и песници Жан Ришпен, Едмон Ростан, Анри де Рењије, као и интелектуалци Емил Оман, Виктор Берар, Ернест Дени...

Нада Петровић, начелник у Архиву Југославије и уз др Гојка Маловића аутор поменуте изложбе, подсећа да је прво дипломатско представништво – Посланство Кнежевине Србије у Паризу отворено 1879. године, док је Француска још од 1839. имала свог дипломатског представника у Србији. Још за време Првог светског рата, потписане су Конвенција о школовању српских ђака у Француској 1916. године и Уредба о школовању и васпитању српске школске омладине у Француској, донета на Крфу 1917. Крај Првог светског рата затекао је Србију и Француску не само као осведочене војне савезнике већ и као пријатеље. Србија, француски савезник, жртвовала је своју државност 1918. за стварање нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, истиче Нада Петровић.

Према речима др Станислава Сретеновића, аутора уводног текста у каталогу ове изложбе, општа ситуација у Европи између два светска рата умногоме је утицала на југословенско-француске односе. Француска је у 19. и првој половини 20. века била велика европска сила, чији су се интереси на Балкану поклапали са српским националним и другим државним интересима. Краљевина СХС настала као плод српско-француских односа за време рата, била је нови чинилац на политичкој карти Средње Европе и Балкана и са династијом Карађорђевића и краљем Александром на челу, била је један од стубова превласти Француске у Европи.

Међутим, историјски процеси међуратне Европе убрзо су показали сву сложеност и слојевитост односа Француске и нове Краљевине СХС. Сретеновић наводи сведочанство Ремона Брижера, француског дипломате, о болу Београда и целе Србије због капитулације Француске 1940. Брижер је забележио „изразе саучешћа многих Срба због трагичних догађаја у Француској: тишину жалости која се надвила над Београдом, букете цвећа које су грађани спонтано стављали на Споменик захвалности Француској на Калемегдану, црне кравате које су носили многи људи престонице...”

Изложба, чијем отварању су присуствовали амбасадори више земаља, међу њима и Филип Ситер, отправник послова Француске у Београду, као и Александар Карађорђевић и принцеза Јелисавета, потомци краља Александра и принца Павла, траје до 15. августа.

Гордана Поповић