Одлазак фудбалске легенде

БУДИМПЕШТА – Тужна вест о смрти Ференца Пушкаша, најбољег мађарског фудбалера свих времена, стигла је јутрос – његово срце престало је да куца у 7 часова, након што је пуних шест година лежао у "Кутвелђи" болници, у Будиму, а кући је одлазио само на неколико дана када су били празници.

Средином септембра из своје специјално уређене собе, налик на хотелску, пребачен је на интензивну негу, где је и издахнуо. Према извештају лекара умро је због недостатка кисеоника у мозгу и слабе циркулације крви.

Члан чувеног "златног тима", који је 50-тих година прошлог века био најбољи на свету, прославио се својим јединственим дриблинзима, савршеном техником и головима.

Рођен је 2. априла 1927. године у Кишпешту, тада сиротињском предграђу Будимпеште, где је, са својих 15 лета и почео фудбалску каријеру.

У оближњи, али знатно већи клуб Хонвед је прешао 1949, а од 1958. до 1967. наступао је за мадридски Реал.

Као "десетка" репрезентације, за коју је одиграо 85 утакмица и постигао чак 84 гола, освојио је злато на Олимпијади у Хелсинкију (1952), а сребро две године касније на светском првенству у Швајцарској.

У аналима су остали његови голови против Енглеске када је Мађарска победила са 6:3, као и четири поготка у дресу краљевског клуба у финалу Купа шампиона 1960. године, у којем је декласиран Ајнтрахт из Франкфурта (7:3).

Као првотимац Реала освојио је шест домаћих шампионата, два национална купа, а четири пута је био најбољи голгетер шпанске лиге. Наступио је и за тим света.

Након мађарске револуције 1956. остао је у иностранству, настанио се у Шпанији, за коју је одиграо четири утакмице.

Ненадмашни левак се, после богате играчке каријере, окушао и као тренер. Водио је тимове у Шпанији, САД, Канади, Грчкој, Чилеу, Египту, Саудијској Арабији, Парагвају и Аустралији.

Неколико месеци, током 1993, био је и селектор мађарске репрезентације. Седам месеци пре тога мађарске власти су га рехабилитовале и позвале да се врати у домовину.

Хонвед је некада био војни тим, па је и Пушкаш, када му је приступио, добио војни чин. Због дога се његов одлазак у иностранство 1956. сматрао дезертерством, па је таква осуда морала да буде и званично повучена.

Пушкаш се, дакле, вратио у свој родни крај, а за 70. рођендан је одликован Орденом Мађарског олимпијског комитета. Касније му је додељено и Златно одличје председника Републике, као и друга признања.

Посебна почаст је што је, још за његовог живота, познати Неп стадион у Будимпешти добио његово име, што није уобичајено у свету.

Можда му је, ипак, највише пријала титула навијача, који су га прогласили најбољим мађарским спортистом у 20. веку. А у свету он је био својеврсни мађарски "бренд".

Многе анкете су потврдиле да су најпознатији Мађари, пре свега на Западу, били управо Пушкаш и глумица Жажа Габор. Њих су чешће помињали од композитора Беле Бартока и Золтана Кодаља, па чак и од мађарских нобеловаца.

Од тог "златног тима", одласком "Ечике", како су многи од миља звали Пушкаша, остали су само бек Јене Бузански и голман Ђула Грошич.
(Танјуг)