Говоримо истим језиком

О радовима у овој књизи посвећеним српској књижевности, и то у широком распону од Лазе Лазаревића и Стевана Сремца до Добрице Ћосића, говориће позванији од мене. Моја пажња је, пре свега, усмерена на прилоге који расправљају о компаративном истраживању књижевности сродних народа. Они су везани за пројекат, који је Грчевић успео да покрене 1981. године на загребачком свеучилишту, и то под називом: "Упоредно истраживање јужнословенских књижевности".
У оквиру овога пројекта одржавани су сваке друге године научни скупови са великим бројем учесника и потом објављени зборници радова. У свом уводном реферату на првом скупу, Фрањо Грчевић је указао на теоријска полазишта за оваква истраживања генетски сродних књижевности и уједно указао на њихову перспективу у Ничеовом поимању ове речи као замисли која се конкретизује.

У овом случају она се конкретизовала у току оваквог рада на тај начин што су се све јасније оцртавали обриси једног заједничког духовног и културног простора. Да је овакав простор одиста постојао видеће се потом по томе колико је безобзирног страног мешања и заслепљености у самом овом простору било потребно, колико крви и људске несреће, да би се он исцепао на често неприродне делове. У уводном реферату на последњем скупу, 1989, Фрањо Грчевић ће једино још моћи да констатује како је са пројектом стигао на "ничију земљу" и да је остао без подршке, у свом раду. Перспектива о којој је говорио остала је само лепа ретроспектива у сећањима оних који су учествовали у овом раду.

Но Фрањо Грчевић је за мене посебно занимљив, јер нам је животни пут био донекле сличан. Обојица смо били официри Југословенске народне армије, обојица смо били артиљерци, а зато смо обојица били са школом, још смо дуго морали да останемо на служби у Армији. Обојица смо зато у жељи да се после свих ратних страхота окренемо нечем што је лепо, још у Армији почели да студирамо, и обојица смо се определили за књижевност. Он ће потом постати професор на загребачком свеучилишту, а ја на београдском универзитету.

Први пут сам се срео са Фрањом Грчевићем на једној великој међународној конференцији у Софији. У свом реферату споменуо сам о једном бугарском  песнику и споменуо да је испевао и песму о будућој Југославији, те да је ова песма преведена на "наш језик", мислећи на тадашњу званичну сложеницу: српскохрватски или хрватскосрпски. Но тада се јавила за реч једна дама из публике и ставила примедбу: "Не знам на који језик професор Константиновић мисли када каже наш језик, али знам да ова песма није преведена на – и споменула само једну половину ове сложенице".

Ситуација није била пријатна, но тада се дигао други један учесник: "Ја сам професор Фрањо Грчевић из Загреба и ја говорим истим језиком као и професор Константиновић", одмах поново сео, што је у овом случају је било много ефектније него да је дуго објашњавао како је у питању исти филолошки систем са дублетама.

У оно тешко време које је потом наишло, често сам мислио на то како је Фрањо Грчевић тада устао у моју одбрану да говоримо истим језиком, а поготову сам се сетио његових речи када сам прочитао посвету у овој његовој књизи, упућену "свим људима који су храбро устали у одбрану братства и солидарности". Много сам се у животу бавио изучавањем разних језика и дошао до закључка да постоје заправо само два језика – онај несрећни језик мржње, који нас у толикој мери запљускује и њему насупрот језик, како Фрањо Грчевић каже, братства и солидарности.