Govorimo istim jezikom

O radovima u ovoj knjizi posvećenim srpskoj književnosti, i to u širokom rasponu od Laze Lazarevića i Stevana Sremca do Dobrice Ćosića, govoriće pozvaniji od mene. Moja pažnja je, pre svega, usmerena na priloge koji raspravljaju o komparativnom istraživanju književnosti srodnih naroda. Oni su vezani za projekat, koji je Grčević uspeo da pokrene 1981. godine na zagrebačkom sveučilištu, i to pod nazivom: "Uporedno istraživanje južnoslovenskih književnosti".
U okviru ovoga projekta održavani su svake druge godine naučni skupovi sa velikim brojem učesnika i potom objavljeni zbornici radova. U svom uvodnom referatu na prvom skupu, Franjo Grčević je ukazao na teorijska polazišta za ovakva istraživanja genetski srodnih književnosti i ujedno ukazao na njihovu perspektivu u Ničeovom poimanju ove reči kao zamisli koja se konkretizuje.

U ovom slučaju ona se konkretizovala u toku ovakvog rada na taj način što su se sve jasnije ocrtavali obrisi jednog zajedničkog duhovnog i kulturnog prostora. Da je ovakav prostor odista postojao videće se potom po tome koliko je bezobzirnog stranog mešanja i zaslepljenosti u samom ovom prostoru bilo potrebno, koliko krvi i ljudske nesreće, da bi se on iscepao na često neprirodne delove. U uvodnom referatu na poslednjem skupu, 1989, Franjo Grčević će jedino još moći da konstatuje kako je sa projektom stigao na "ničiju zemlju" i da je ostao bez podrške, u svom radu. Perspektiva o kojoj je govorio ostala je samo lepa retrospektiva u sećanjima onih koji su učestvovali u ovom radu.

No Franjo Grčević je za mene posebno zanimljiv, jer nam je životni put bio donekle sličan. Obojica smo bili oficiri Jugoslovenske narodne armije, obojica smo bili artiljerci, a zato smo obojica bili sa školom, još smo dugo morali da ostanemo na službi u Armiji. Obojica smo zato u želji da se posle svih ratnih strahota okrenemo nečem što je lepo, još u Armiji počeli da studiramo, i obojica smo se opredelili za književnost. On će potom postati profesor na zagrebačkom sveučilištu, a ja na beogradskom univerzitetu.

Prvi put sam se sreo sa Franjom Grčevićem na jednoj velikoj međunarodnoj konferenciji u Sofiji. U svom referatu spomenuo sam o jednom bugarskom  pesniku i spomenuo da je ispevao i pesmu o budućoj Jugoslaviji, te da je ova pesma prevedena na "naš jezik", misleći na tadašnju zvaničnu složenicu: srpskohrvatski ili hrvatskosrpski. No tada se javila za reč jedna dama iz publike i stavila primedbu: "Ne znam na koji jezik profesor Konstantinović misli kada kaže naš jezik, ali znam da ova pesma nije prevedena na – i spomenula samo jednu polovinu ove složenice".

Situacija nije bila prijatna, no tada se digao drugi jedan učesnik: "Ja sam profesor Franjo Grčević iz Zagreba i ja govorim istim jezikom kao i profesor Konstantinović", odmah ponovo seo, što je u ovom slučaju je bilo mnogo efektnije nego da je dugo objašnjavao kako je u pitanju isti filološki sistem sa dubletama.

U ono teško vreme koje je potom naišlo, često sam mislio na to kako je Franjo Grčević tada ustao u moju odbranu da govorimo istim jezikom, a pogotovu sam se setio njegovih reči kada sam pročitao posvetu u ovoj njegovoj knjizi, upućenu "svim ljudima koji su hrabro ustali u odbranu bratstva i solidarnosti". Mnogo sam se u životu bavio izučavanjem raznih jezika i došao do zaključka da postoje zapravo samo dva jezika – onaj nesrećni jezik mržnje, koji nas u tolikoj meri zapljuskuje i njemu nasuprot jezik, kako Franjo Grčević kaže, bratstva i solidarnosti.