Минус као судбина

У једном од вицева с краја минуле деценије Американац се жали да од пет хиљада долара месечне плате за храну потроши трећину, на хипотеку, трошкове становања и школовање деце још толико, за изласке и провод опет неку суму… и никако не зна где му оде 100 долара. Енглез од хиљаду фунти на готово истоветне ствари потроши 900 и нема појма где му се измигоље неких 100. На исту ствар жалили се и Немац, Швајцарац… а на све то Србин изјави како зарађује 10.000 динара месечно, а троши 20.000. Појма нема одакле му тих додатних 10.000 динара.

И заиста, може ли с просечном платом од 22.259 динара да преживи  просечна породица у Србији? Тешко или никако без додатних извора. А један од најиздашнијих и најскупљих јесте – дозвољени минус по текућим рачунима грађана. Ту могућност има око два милиона грађана Србије, али их, разуме се, сви не користе у подједнакој мери. Зато, ако је веровати банкарима, има поприличан број оних који су хронично у "зеленој", допуштеној, али и у "црвеној" зони – минусу већем од одобреног.

Пошто банке нису хуманитарне организације, већ специјализоване трговине новцем, ни те позајмице, поготово што могу да се користе сваког часа и без најаве, коштају. И то пуно. Камате се крећу и преко два процента месечно. На њу се обично зарачунава и месечни раст цена на мало, па се тако дође до интереса већег од 40 процената годишње. Да би се стекао какав-такав утисак о цени тако позајмљеног динара довољно је рећи да су камате на потрошачке кредите око 27 одсто.

Према последњим расположивим подацима од пре неког месеца грађани су улазећи у дозвољени минус направили цех вредан 10 милијарди динара или 115 милиона евра. Мало или много? Мало за оно што нам треба, а много, јер се у просеку за тај минус одобравају једна до три плате. Да би се тако направљен дуг измирио и платиле камате треба много умешности, али и одрицања, поготово ако се, успут, склизне у црвену зону где су камате и преко пет процената месечно.

У Удружењу банака Србије и његовом Кредитном бироу, који води рачуна о платежној способности сваког од 3.800.000 клијената банака, још нису, нажалост, израчунaли колико наших људи живи са сталним или повременим уласцима у минус, али, рецимо, у Хрватској свега пет процената грађана користи ту врсту додатног финансирања, али је зато сума чак 616 милиона евра.

Живот на вересију, па и коришћењем дозвољеног минуса, није наш изум. То чини цео свет. И што су земље развијеније и богатије и зајмови су већи. Ми са око 400 евра по становнику кредитног дуга, без минуса на текућим рачунима, не спадамо у много задужене грађане, али ако се узму у обзир само они који су подигли неки кредит, тај просек се удвостручи – 800 евра. А то већ није мала сума.

Отуда и честа упозорења гувернера Народне банке Србије Радована Јелашића грађанима да се не задужују олако, јер су камате високе, а дужничке обавезе веома ригорозне. За сада, тврде поједини банкари, Срби спадају у ред веома уредних дужника, јер се број оних који не плаћају доспеле обавезе на време изражава у промилима. Питање је само докле, ако се настави са несмањеним темпом задуживања.