Чек-поинт Србија

Нема само Либија чек-поинте, има их и Србија. У Либији клинац са „калашњиковом“ у руци постави на друм два бурета од бензина, седне у столицу поред и ето чек-поинта. Пробај да прођеш поред без заустављања! У Србији, прво паори поставе тракторе на друмове, попут чек-поинта, па онда оружари крену аутобусима пут Београда, па путари опет возилима блокирају прилазе Новом Саду. Свако прави чек-поинт на свој начин. Пробај да га заобиђеш! Или игноришеш. Чак и полиција прави свој чек-поинт, блокирали су паоре да тракторима не крену пут Београда.

Наравно, власт прво каже да пара за паоре нема, онда се трактори још више укопају, и затим пара за паоре одједном има. Што би требало да значи да је чек-поинт врло ефикасна метода у транзицији на српски начин. Ипак, оружари из Крагујевца применили су два типа чек-поинта, један стационарни, спавали су на сандуцима муниције и митраљеза у фабричком кругу, и други покретног типа, кренули су аутобусима ка Београду. Да блокирају Министарство одбране, владу Србије и америчку амбасаду. Стационарни чек-поинт, спавање на муницији, и није нешто посебно узбудио надлежне, трајао је 17 дана, али овај покретни чек-поинт с могућношћу да се блокира и америчка амбасада, е то је већ превише. Замислите огорчене раднике фабрике оружја из Крагујевца пред америчком амбасадом! Који не траже визe и не помињу Косово? Па шта траже? Какве све шпекулације код нас и у иностранству може да изазове такав призор? Зашто баш америчка амбасада? Па извозне дозволе не издају Американци. Шта све могу да саопште огорчени радници? Који очито знају нешто што ми не знамо. Па онда њена екселенција мора да пише у Вашингтон још и извештај о свему томе.

Елем, кад је покретни чек-поинт радника „Застава оружје“ аутобусима из Крагујевца стигао до Младеновца, из владе Србије је саопштено да ће бити одобрени уговори о извозу оружја, уговори који су били „на чекању“. Министар економије и регионалног развоја је чак закључио „да је важно што ће фабрика поново радити, јер нико неће да наручује опрему од фабрике која не ради“. Ако је мислио на прошлост, опрема и оружје поручени су док је фабрика радила, а ако је мислио на будућност, па како да поручујете нешто чега нема? Јер, фабрика не ради.

А протеклих дана слушали смо неку другу причу - да оружје из Крагујевца нема тржиште, да није конкурентно, да је тржиште презасићено таквим оружјем, да фабрика има стару технологију и вишак запослених. Кад тамо, и таква фабрика има сасвим солидне уговоре за своју „лошу“ робу. И те уговоре неко у Београду држи „на чекању“. Зашто?

По Закону о промету наоружања и војне опреме Министарство економије и регионалног развоја обавезно је да одговори у року од 60 дана на захтев за издавање извозне дозволе. Понекад се тај период, без икаквог објашњења, продужи и на шест месеци. И ником ништа. У међувремену потенцијални купац често одустаје од посла. По закону, у процесу издавања извозне дозволе у промету оружја и војне опреме из Србије учествују Министарство одбране, Министарство спољних послова, МУП, док коначну збирну дозволу издаје Министарство економије и регионалног развоја. МУП даје, на темељу процене БИА, само необавезујуће мишљење о томе да ли оружје може пасти у руке терориста. Министарство одбране заузима став да ли то оружје може бити коришћено против Србије, а Министарство спољних послова да ли је земља купац оружја под санкцијама УН или ЕУ. То са санкцијама проверава се једним ,,кликом“ на Интернету.

Ако у процесу добијања извозне дозволе једно министарство, одбране или спољних послова, заузме негативан став онда је Министарство економије и регионалног развоја дужно да случај изнесе на седницу владе. Да влада одлучи. Најчешће, то до сада није рађено. Зашто, то је посебна прича. Има ту и непотребне, циљане мистификације тог посла, позивања на ову, или ону страну службу, која, наводно, има мишљење о овом, или оном послу, овом или оном извознику. А реч је о чистој конкурентској утакмици на домаћем и страном терену. У коју су укључени домаћи актери, али и одређене стране дипломате. Ударци ђоном, и блаћење конкуренције.

По закону, фабрике оружја у Србији имају могућност и да самостално, без посредника, уговарају извоз својих производа који не спадају у „сложена средства ратне технике“. Пиштољи, пушке и митраљези сигурно нису та сложена средства ратне технике. У Србији има више од 100 фирми које се баве извозом или увозом оружја. Све су регистроване, имају потребне лиценце, плаћају порез. Истина, нису све једнако велике, нити једнако угледне и важне. И немају све исти третман од државе.

Тако се и рађа чек-поинт.