Србија је велика тајна

У тами ћути село моје драго, ћути село моје и Србија ћути... Отеше ми се давно заборављени стихови песника Танасија Младеновића. Ко се још сећа партизанског комесара чија родна кућа у смедеревском селу Сараорци данас личи на још једно показно сведочанство нашег немара и смисла за заборав? Између два рата–кафана, у рату – мемљиви магацин Недићеве владе за уштављену кожу, петролеј и негашени креч, после рата – државни колонијал под претњом отете летине, масти и сушених свињских печеница, буради са ракијом и свега што је у страшним годинама откупа и репресије народна власт отимала од беспомоћних сељака, који нису разумели благодети комунизма – па су понешто ’леба и с’леба сакривали и за себе, да одрже голи живот и прехране нејач. Живимо у времену када се откопавају гробнице и трагичне истине о томе како сусе провели они паори и домаћини који су се побунили. Застрашујућа монументалност запуштене родне куће револуционара чија је песма Ноћ пред полазак деценијама заузимала прве странице сваке ђачке читанке – узнемирује и опомиње истовремено.

Колико ме памћење држи зимус су се сељаци из друга два села у околини Крагујевца спорили око тога – где је центар Србије, где треба убости иглу шестара да би се пуним кругом оивичила земља на чијем средишту поносно играју оне делије уз фрулу која се чује све до Стамбола. Кад кажемо Србија мислимо ли више на север од Земун Поља до Суботице, или на југ – од Бубањ потока до Прешева? Страхујем да је завеса већ пала пре епилога косовске драме у чијем трећем чину је Србији,уз оркестрацију европских демократија и суфлирањелокалнихАлбанаца,дрско ампутирана и изопштена благородна земља – у којој су некада цветали божури, са светињама и српским богомољама које су давно пре него што су варварски порушене и оскрнављене постале део светске културне баштине.Ако претходно имамо у грлу,смемо ли изговорити или помислити – колико су другачије две Србије, она са Сремом, Банатом и Бачком – и она са Шумадијом, Поморављем и Рађевином?

Протест и штрајк пољопривредника и произвођача аграрних производа пре десетак дана,уз блокадупутева, с тоталном окупацијом саобраћајница за све сем за труднице, с колапсом путних праваца и виталних комуникација – повод је да се ово запитамо. Ако на бензинским станицама путева првог реда у Војводини још увек у тоалетима има теткица – и оне су остале ускраћене за понеки динар или евроцент, тако да су црнопути туристи који возе ко зна одакле из Европе морали много пре него што је кукуруз израстао до појаса, да са спуштеним гаћама трче по њивама поред нашег стратешког коридора десет.О правим, огромним, ненадокнадивим штетама и губицима излишно је говорити.

Знам колико је сељaчаки хлеб тежак и због тога увек до краја и без задршке подржавам све што сељаци траже. Више деценија кроз свој ауторски рад,где су сељаци увек у главним улогама,покушавам да дам свој скромни допринос побољшању статуса и значаја нашег села, сељака, паора, пољопривредника, тежака и мученика... Тврдим да држава мора много више да врати сељаку, јер је сељак најуреднији порески обвезник, јер је увек први на шалтеру Електродистрибуције и први се одазива на мобилизацијску трубу – када то не дај боже држави затреба. Међутим, у већ поменутом протесту сељака око субвенција из аграрног буџета сиромашне нам Србије – нешто ми је пало у очи. Питао сам се, надам се свакако не једини, зашто штрајкују само војвођански паори? Због чега сељаци из Тимочке крајине, Мачве или из Понишавља нису запречили путеве? Да ли су моји Моравци и Шумадинци намирени од државе, да ли задовољно трљају руке, раде по цео дан на пољима у шпицу пољопривредне сезоне а увече безбрижно цевче ’ладно пиво испред продавница? Да ли је њима све потаман? Или можда немају онако моћне алуждије од трактора чија је једна гума као њихов цео, давно раздрндани фергусончић – па немају чиме поштено ни да препрече путеве? Питања је много – а одговора мало.

Чуо самна телевизији изјаву нашег истакнутог стручњака за аграр професора Шеварлића, који је говорио о учешћу војвођанских сељакаи сељака ,,остатка Србије”у укупном земљишном фонду републике, као и о пропорцијама бруто произведене хране у ова два дела наше земље. Поједном и подругом критеријуму превага је на ,,остатку Србије”. Колико сам разумео,проблем је настао кад је Министарство пољопривреде неколико недеља пре штрајка изашло с новим планом субвенција аграра, то јест, с измењеним критеријумимапо којима би неки динар требало да добију и пољопривредници с малим и уситњеним парцелама и имањима – а то су баш они који нису протестовали. Онда су се максимаши и робни произвођачи хране подигли. Мораторијум на најплоднију равницу Србије којој није одолела ни Марија Терезија био је потпун.Држава је сатерана у ћошак, било је само питање сата – кад ће да климне главом. У самој кулминацији протеста пласирана је и медијски поспешена сумња неке до тада непознате аграрне групације из Војводине која,како сам разумео,заступа пољопривреднике – да нови и недавно постављени министар Петровић ,,није довољно стручан”да води Министарство пољопривреде. Зачудио сам се јер сам негде прочитао да је министар Петровић из Шапца – а у Мачви.Живо ме језаинтересовало одакле је родом, чији је кадар, из које политичке опције је недавно смењени бивши министар пољопривреде. Немам ништа против човека – али се питам да ли би војвођански сељаци протестовали да он није смењен? Кад се политика сеје по њивама – онда ништа никоме не никне. Како рече велика песникиња из Рађевине, Србија је велика тајна...Рекао бих – у којој се ипак све зна.