Спуштање завесе

Баш као и у неколико наврата раније, било је потребно тек мало „свеже крви” и нешто изазовнији програм па да Биг бенд РТС подсети на сав потенцијал који се кријеиза ове скупине музичара. А није претерано рећи да се иза инструмената овог састава налази већи број врсних солиста који би уз мало преданији рад и у некој џезу наклоњенијој средини од ове српске већ одавно предводили своје бендове и имали соло каријере. Али, то је нешто што неће разрешити ни овај текст ни сви остали који евентуално буду написани на ту тему. Џез, па самим тим и Биг бенд, већ деценијама су колатерална штета културолошко-буџетских натезања на српском путу у неку (бољу) будућност. Камо среће да су и једина!

Све што овом приликом може да се констатује а да има смисла јесте да је 9. јуна у сали Коларчеве задужбине овај оркестар уз учешће специјалног госта, бубњара Марија Гонција, одржао џез концерт каквих у овом граду није било превише у протеклих годину дана и да су на тај начин (успешно!) завршили још једну концертну сезону.

Идеја да се одсвира поприлично захтеван програм уз учешће двојице бубњара показала се као добродошао изазов. Гонци је тип музичара који зна и може да покрене друге око себе. Он је био та (не)видљива сила која у тандему са Петром Радмиловићем на другом сету бубњева и остатком ритам секције чини да читав Биг бенд добије преко потребан импулс, који ће затим гурнути сваког музичара понаособ да потражи свој максимум.

Некима ће сигурно запарати уши, али онако како су те вечери звучале дувачке линије Биг бенда, профињено и уз пуно боје, могли сте без проблема да замислите да је пред вама неки од великих састава Мела Луиса или Кенија Кларка и Франсија Боланда.

Нема сумње да велики део заслуга за то иде и на рачун диригента и тромбонисте Ивана Илића, чији је ауторитет у бенду све очигледнији, а чија је композиција „Scenes de Carneval” била један од врхунаца концерта.

У ревији инспиративних соло деоница које су се низале практично из нумере у нумеру, издвојио се рески звук трубе Драгослава Фредија Станисављевића у стандарду „A child is born”. Не знам за остале, али звуци које је Станисављевић извлачио из свог инструмента завлачили су се под кожу попут благе језе, призивајући дух Тада Џоунса.

Ако је тај соло, баш као и интро на клавиру Ивана Алексијевића у истој нумери, дао лирски печат овој вечери на Коларцу, крешендо је дефинитивно дошао са „Sah no end” из репертоара поменутог Кени Кларк/Франси Боланд Биг бенда, чиме је официјелни део програма и завршен. Уз чврсту ритам секцију, током тих пет-шестфуриозних минута, тројица врсних солиста, Љубиша Паунић, Александар Јаћимовић и Кристијан Млачак нанизали су деонице тенор саксофона у надахнутој импровизацији која је изазвала овације.

Уследио је Арт Блекијев „Blues March” на бису и завеса за ову сезону је спуштена. Када се поново дигне на јесен, биће све исто. Уз наду нас у публици да ће момци из Биг бенда и тада успети повремено да пронађу неки изазов и уздигну се изнад судбине џеза у Србији.