Идила и насиље Африке

Доживљаји једног југословенског новинског извештача из Африке у средишту су новог романа „Африканац”, (издање „Лагуне”), новинара и писца Душана Микље. Описани су ту дипломатски пријеми на којима је флаша француског вина скупља од месечних оброка за једну афричку породицу, али и јавно смакнуће ражалованог официра, пут возом за Џибути, сусрети са легионарима, пут за Конго, освајање највишег врха Килиманџара, јурњаве џипова и помахниталих носорога, сафари…

Душан Микља је својевремено био стални дописник Танјуга из Најробија, Адис Абебе, Рима, Њујорка и Брисела, и аутор је збирки прича „Султан од Занзибара”, „Космополитске приче”, „Било једном у Београду”, „Хроника настраности”, романа „Пут у Адис Абебу”, „Јудина посла”, „Крпљење паучине” и других. Филм Никите Миливојевића снимљен по Микљином роману „Њујорк, Београд” недавно је приказан продуцентима у Кану, а за њега су заинтересовани и фестивали Сан Себастијан,Сарајево,Солун,Венеција,Торонто. 

У роману „Африканац” описали сте Црни континент са свим противречностима, лепотом природе и митова, са једне стране, и социјалном неправдом и сиромаштвом, са друге?

Тачно је запажање да је Африка синоним поменутих противречности. Једнострана слика о њој није могућа једноставно зато што не би била истинита.Африка је поглавље које је можда највише обележило мој рад,а у значајној мери и живот.Могао бих,отуда,да се поистоветим са речима списатељице Барбаре Кингсолвер која је за себе изјавила:„Африка и ја смо се неко време дружили,а онда удаљили,као да смо обоје били у вези која је завршена растанком. Или да кажем да ме је Африка свладала као напад какве ретке болести од које се нисам потпуно опоравила”.Ако,према томе,роман делује веродостојно то може да захвали управо таквим мојим искуствима.

Главни јунак показује критичности самосвојност у извештавању о осамостаљеним афричким апсолутистима, који су само заменили беле колонисте, па и о Покрету несврстаних. Да ли сте и Ви имали проблема са тадашњим југословенским дипломатама у Африци?

Не би се смело смести с ума да је Африканац,маколико исповедан и донекле аутобиографски,ипак роман,а приповедач, маколико стваран, такође књижевни лик.Неспоразуми(не увек безазлени), који су повремено постојали,нису према томе имали личникарактер већ су пре изражавали противљење апологетском величању политике несврстаних,чак и када су неки од њених поборника у Африци били осведочени зликовци.Африканац се у својству приповедача,не спори само са њима већ и са усађеном у свести Европљана,подједнако увредљивом и погрешном представом, у којој се Африка доживљава само као идиличнирај или,потпуно супротно,као искључиво насилан континент.Са ове временске удаљености на то време може се гледати на различитеначине али ако би их све згуснуо у само једну реч описао би га као „митолошко”,што ће рећи невероватно.Што се тиче самога посла,односно извештавања,Африка је тако неукротив и узбудљив континент да га ни најпонизније политичке догмате нису могле свести само на калуп „политичке целисходности”.

Шта мислите о слободи новинарског изражавања некада и данас, о напредовању ове професије?

Некада се морало пазити на сваку реч јер се могао изгубити не само посао већ и доспети у затвор.Новинари су се,ипак,довијали стварајући,у дослуху са читаоцима, неку врсту тајног кода који је непогрешиво одгонетан. Чинили су то у жељи да прошире границе слободе.Данас можете рећи све али ништа не можете да промените. У суштини је,дакле,мање-више исто.

Међу црним тиранима које сте описали предњаче „црни шкорпион”, затим Иди Амин. Очигледно да сте добро упознати са његовим „радом”, јер неки од Ваших текстова коришћени су у филму „Последњи краљ Шкотске”, причи о Аминовој владавини?

Када се данас сетим стрељања, које је за новинаре приредио „црни шкорпион” у Нигерији или „освајања Кејптауна” у режији Иди Амина у Уганди,могу их сврстати у чист „надреализам” који се ипак догодио у стварности.

Са неким личностима , пак, Африканац је био у пријатељским односима, са првим председником независне Анголе Агостињом Нетом, на пример?

Дичим се привилегијом да сам лично познавао Агостиња Нета,Самора Машела,Марселина дос Сантоса,Кенета Каунду и друге афричке државнике.Највеће поштовање,ипак,осећам према Нету не само због његове интелектуалне величине као лекара и познатог песника већ и као герилца и државника.Задивио ме је највише ретко виђеном човечношћу када је у једној новинарском неспоразуму, на своју штету,дао за право аутору ових редова.

Осим опасних путовања у Конго, ноћних вожњи, убистава и јавних погубљења, сусрета са дивљим животињама, књига обилује и описима уметности Бушмана и других лепота Африке. Шта сада претеже у Вашим мислима?

Мислим о томе како се Африци и данас чини неправда или,још одређеније,како се не уочава довољно да би могла да понуди значајне митолошке,антрополошке па и филозофске одговоре о покиданим везама савременог човека не само са својом прошлошћу већ и са природом.Мислим,такође,када је о Африци реч,и о различитој структури знања,лицемерју „добротвора” и надмености освајача али и грамзивости нове политичке класе и,најзад,о самом смислу развоја човечанства.

Марина Вулићевић