Заштићени сведок

Дошло време да држава штити убице и лопове. Видела од неких на страни, па би, као жаба која је гледала коња, и она хтела да се поткива. Такав њен став према криминалцима нас је шокирао, да смо почели да заштићеног сведока осећамо у жилама, чујемо га како струји нашим телом.
Ту ненормалност сам најпре приметио на себи пре неки дан. Срео сам колегу Поповића који ми је егзалтирано причао шта му се ноћ раније десило. Приметио је неког човека, сумњивог изгледа, како поред контејнера у Булевару краља Александра вади из повећег новчаника некаква документа и баца их у смеће. Мало даље наишао је на полицајца којег је подробно обавестио о сумњивцу, сугеришући органу јавног реда и мира да је, највероватније, реч о џепарошу. Полицајац је не журећи, ногу пред ногу, стигао до контејнера. Ма, то је неки Румун, тркељише по старим стварима, баш сам и сам завирио у контејнер, тамо нема ништа, рече му власт. Мој колега не буде лењ, па ухвати полицајца за рукав и поведе га до другог контејнера и каже му да је ту незнанац бацао нешто што је личило на документа. На крају, да не дужимо, испостави се да није реч ни о каквом џепарошу, већ о човеку са потернице за којим трага неколико земаља, па се ту убрзо нашла и Интервентна јединица.
– Не знам шта је то са мном. Нечим привлачим те бандите. Не дешава ми се први пут да сам у блиском сусрету са најокорелијим криминалцима. Пре неколико година, у центру града чуо сам снажну детонацију, а онда су поред мене протрчала два момка којима сам видео лица, јер смо у последњем тренутку избегли судар – прса у прса. Кад сам сазнао да су убили човека, полицији сам дао њихов тачан опис – исприча ми колега Поповић.

– Човече, теби треба заштита државе. Убиће те неко. Ево ти прилике да изабереш неко лепо место на мору и тамо одведеш целу породицу и наставиш да живиш о трошку државе, па макар и са измењеним идентитетом. Не дај само да ти нешто по лицу чаркају, мењају изглед, онда се можда више нећеш ни жени допадати – већ истраумиран причом коју сам чуо од њега, предложих му да искористи најновије могућности које држава нуди својим грађанима.

– Ти си већ пошандрцао. Еј, бре, ја сам само један од оних ревносних грађана који својом грађанском свешћу доприносе реду и миру у овој земљи. Мени не треба никаква заштита. Нисам ја ни убица ни лопов. Ја сам поштен грађанин – љутну се он на мене.

– Баш зато ти ово и предлажем. Ти си својим поступцима ударио на нове темеље државе, угрозио си неред и немир њених грађана и зато треба да одговараш тако што ћеш бити склоњен тамо где више нећеш наилазити на сумњива лица која копају по контејнерима, на убице које беже... Човече, само правиш трошкове држави и доносиш одговорнима главобоље. Или ће те пустити низ воду, па ћеш једног јутра завршити на тротоару испред своје куће изрешетан мецима – сад сам ја био бесан што ме мој, иначе разборити колега Поповић не разуме, не капира у чему је штос. Тако се и разиђосмо, свако на своју страну. Он није знао о чему ја то говорим, ја сам остао у бризи за његов живот.

Окупиран таквим мислима, уђох у самопослугу коју сваких месец дана пљачкају. Приђем каси да платим намирнице, кад ме касирка испрепада. На глави је имала ону велику кесу од рециклираног папира, са прорезима за очи. Личила је на припадника кју-клус-клана. Нисам знао о чему је реч, све док ме један пензионер, активиста месне заједнице, главни информатор у насељу, није обавестио да је она под заштитом полиције и да су јој они натакли ту кесетину на главу.   

– Знаш, недавно су јој нашли повећи мањак у каси. Да не би ишла у затвор морала је да прихвати да као заштићени сведок носи ту маску и да, тако скривена, препознаје клептомане и обичне крадљивце намирница у самопослузи. Таквима би неприметно, као да баци чичак на одећу, окачила специјалну етикету којом би они били означени. Још важније је што је редовни пљачкаши самопослуге неће препознати, а она ће моћи полицији да даје детаљан опис разбојника – потанко ме извести насељски информатор.

Аха, значи програм заштићеног сведока се спустио још ниже, до најдубљих слојева народа. Није то више привилегија само ратних злочинаца, убица, стечајних мафијаша него и оне народске сиће. Да је ово постало стварност и сурова истина, уверих се прошлог четвртка у аутобусу градског јавног превоза. Испред мене седи неко са папирном кесом, капуљачом кју-клус-клана, и непрестано шушка. Не престаје да помера главу лево-десно, горе-доле. Шта је сад ово? Главни џепарош у граду је стављен у програм заштићеног сведока. Или робија или сарадња са полицијом која му је набила ту кесу на главу. У почетку сви путници су бежали од њега, али су се већ за неколико дана навикли на то страшило у возилу. Па и џепароши који нису знали за нову улогу дојучерашњег колеге. Настављали су са операцијама "лева рука, десни џеп" безбрижно излазећи из аутобуса са богатим пленом. Увече би им полиција закуцала на врата, увек у тренутку кад би у дневној соби пребројавали пазар.

И јуче и прекјуче размишљам о томе шта да урадим да стекнем право на ону папирнату капуљачу. Примиче се Нова година, рођаци би хтели на "Копиш", или у Тунис и знам да ће похрлити ка мени да траже паре на зајам. Толико дуго си радио у иностранству, а сада пишеш и за "Политику", па ти си пун лове ко брод, у више наврата су ми се тако обраћали. А мени мило што тако мисле иако, јадници, живе у заблуди. Зато ми је једини спас да будем заштићени сведок.