Мале животне игре

Познати српски писац Давид Албахари, који живи у Канади, и ове године је присуствовао Међународном београдском сајму књига, где је представио своју нову збирку прича "Сенке" (издање "Стубова културе"). Недавно је посетио скуп писаца из балканских земаља, који је одржан у Бугарској, и учествовао у пројекту бугарског писца Алека Попова чија је идеја била да се писци окупе и размене мишљења о стању књижевности у балканским земљама. Поред Давида Албахарија и Светислава Басаре из Србије, међу учесницима су били Дубравка Угрешић из Хрватске и писци из Румуније, Албаније и Грчке. Приликом ове посете Београду, Давид Албахари је представио и први омладински роман "Марке", у издању "Zepter Book World"-a.

• Како видите Србију и Земун када се вратите у Канаду?

– Земун ми увек делује непромењен, мада је сасвим сигурно да се у њему доста тога мења. Ја га помало љубоморно градим увек изнова у свом сећању, јер немењање Земуна доприноси томе да се и ја осећам непромењено. Наравно, све је варка, па и то осећање, али те мале игре су допуштене у животу. Морам, нажалост, да кажем да ова моја посета Београду и Србији протиче у неком осећању да је друштвена, економска и политичка ситуација знатно гора него што је била претходних година. Све ово говорим са великом резервом, јер није ни исправно да неко ко живи далеко одавде дође и прича о томе какве ствари треба да буду.

• И ове године били сте на Београдском сајму књига. Шта мислите о овдашњој књижевној продукцији, које књиге бисте понели са собом?

– Увек ме "наљути" када чујем да се говори о кризи у српском издаваштву, јер ме сваки сајам уверава да можда постоји криза појединих издавача, али да криза издаваштва у целини заправо не постоји. Некима се не допада што издавачки примат преузимају куће које објављују високотиражна дела и популарну литературу, али тако је у целом свету. С друге стране, задивљује ме велики број нових и малих издавача који објављују квалитетна дела, али у малим тиражима. То потврђује да је српска књижевност у дослуху са оним што се збива у свету. Осим новог романа Срђана В. Тешина "Куварове клетве и друге гадости", сигурно је да бих понео Басарин нови роман "Успон и пад Паркинсонове болести". Понео бих целу малу серију књига које објављује Немања Митровић и поезију Гојка Божовића.

• По чему се Ваш роман за младе "Марке" разликује од онога што сте досад радили?

– То је мој први роман за младе, а млад читалац може да буде и старија особа. Надам се да је ова књига и мој први успешан излет у подручје литературе којом се нисам досад бавио. Пожелео сам да напишем нешто другачије, опуштеније у односу на оно што обично пишем, после рада на "Пијавицама", роману који је подразумевао трагање по архивској грађи и ишчитавање бројних књига о историји Земуна и историји јеврејске заједнице у Србији и у Аустроугарској. С обзиром на то да је радња романа смештена у Земун, наставио сам да пишем "Пијавице" у мало измењеном виду.

• Неки критичари се слажу да су писци који пишу приповетке као навијачи Партизана, а да су романописци, као увек бројнији, навијачи Звезде. Како Ви у свом стваралаштву посматрате ову "утакмицу"?

– Некада сам био навијач Црвене звезде, када сам као дечак и сам играо фудбал у дворишту моје зграде у Земуну. То је парадокс, јер себе видим као писца кратке приче. Можда су моје кратке приче сажети романи, а моји романи предуге кратке приче. Моји романи, па и тако дуг роман као "Пијавице", заправо су растегнуте кратке приче. Тако их зовем зато што романе пишем исто као и кратке приче. Допуштам да се роман отвара у мени и сам у себи, на исти начин као што се приче отварају када их пишем. Понекад те приче као мала небеска тела круже око ткива романа, некад роман кружи око прича, али све што сам написао, заправо, видим као једну велику, огромну, кратку причу. 

• Шта Ваша нова књига прича "Сенке" наставља из претходних Ваших романа, и зашто се збирка зове баш тако? 

– Критичари и читаоци могу да открију мале нити које повезују моје романе и приче, а које ја брижно и некада са осећањем игре кријем у својим текстовима. Приче у "Сенкама" доиста су ближе нечему романескном у односу на претходне. Један њихов део као да бележи историју целовитог живота личности о којима говорим, за разлику од неких романа у којима сам сликао сегмент живота. Оно што обједињује приче из нове збирке представља тренутак у којем сви ми можемо да постанемо сенке, хтели то или не. То је тренутак када нас језик изневерава, када међусобна комуникација међу људима, уместо да помаже да се одржи пуноћа духа, допушта да човек и његово биће постају нека врста сенке. Онога тренутка када нас језик изневери губимо ослонац пуноће бића и постајемо сени које потпуно неизвесно плутају светом.

• Најављивали сте пре девет година роман о рокенролу. Докле сте стигли у томе?

– Желео сам и желим да напишем роман који је крцат рокенролом, и дан-данас га слушам, али, како године одмичу, све је теже писати о нечему што заправо у највећој мери припада млађима. Није тешко то написати, већ урадити то на начин који ће бити уверљив онима којима рокенрол много значи. Не желим да то буде носталгична књига о успоменама 60-их или 70-их година, када сам доиста живео животом рок генерације. На неки начин, овај роман за младе, "Марке", припрема је за писање књиге о рокенролу. Нисам одустао од тога, још увек трагам за њеним правим ритмом. 

• Однедавно сте члан Српске академије наука и уметности. Какви су Ваши утисци поводом тог догађаја?

– Бити изабран у Академију у свакој култури је нека врста почасти. У овом тренутку, а с обзиром на то да живим изван земље, ја сам заправо члан Академије који је одсутан. Што мени, као писцу који воли да буде "писац који не постоји", одговара на најбољи могући начин. Приликом тог избора осетио сам захвалност на указаној части, а да ли ћу моћи на било који начин да допринесем или да утичем на нешто, то зависи од тога којим ће се путем кретати моја сенка у будућности.