Одабрани

Можда ја не умем да се радујем, али мене је то што ћемо од следеће године добити олакшице за визе скроз оставило равнодушном. Није ме жацнуло ни кад сам чула да смо ми новинари међу повлашћенима које ће ЕУ пустити да изађу из земље, без велике гриже савести, а можда и без 35 евра за визу.

Мора да са мном није нешто у реду, а можда сам само огуглала на лепе вести. Навика је чудо. Кад сваки дан слушам како ћемо ускоро ући у ЕУ, како ће малине да роде као никад и да од нас направе извозну силу, како ће сви да полуде за нашим селима да нећемо моћи да се отарасимо туриста и како ће ускоро правда да изађе на видело и сви ће да нам падну пред ноге и моле за опроштај, онда, шта су, бре, те визне олакшице и како то да развесели човека. А можда се ја томе не радујем и зато што имам везу за визу, иако, баксуз, за инат нећу да је користим. 

Дакле, Европа је одлучила да, ипак, пусти Србе да виде чега то има изван њиховог света. Не све, него само неке. Дуго су процењивали кога ће одабрати и онда су одлучили. Биће то студенти, научници, бизнисмени и ми, новинари. Јасно је да нису сви створени да виде бели свет. Што говорила моја баба, џаба неком што је прошао кроз школу, кад школа није кроз њега. Е, исто вам је и са ЕУ. Дакле, неки ће ићи, извидети ситуацију па препричавати. Опет, не свима, наравно, само онима вредним причања.

Ко осим нас одабраних баш буде наваљивао да изађе напоље, да завири у онострано, ићи ће, али само ако успе да прође сва искушења која им се буду испречила на путу до визе. Ако им је суђено. А да ли је знаће ако аргументовано одговоре на питања као што су: шта то хоћете тамо да видите, кад сте приметили ту радозналост, да ли вас је неко наговарао, има ли још таквих као што сте ви, колико броји та опасна организација и да ли вам се Србија свиђа више од било које друге земље. Чувајте се, то последње је трик питање, ако кажете да вам се свиђа, неће вас пустити, а ако кажете да вам се не свиђа, опет неће. Пробајте да паднете у несвест или да одглумите срчани удар. Ко, ипак, прође може у ред испред неке амбасаде док судбина не прозове његов број.

Можда некоме није јасно, али би требало да буде, зашто су за улазак у ЕУ одабрани баш научници, бизнисмени и ми новинари. Прво, неки од нас много знају, неки имају пуно пара, а неки немају ништа од тога али имају везе у амбасадама, па би ишли свакако. 

Можда су могли да иду и неки обични људи, као рудари, учитељи или ратари. Али, чему то? Јасно је као дан да они немају никакву жељу да виде Париз, Лондон и Беч, иначе би се потрудили да скину ланце и окове, пронађу Ратка Младића и поклоне косовским Албанцима и неко лепше и плодније парче земље него што је она ледина на југу Србије.