Атомска Помпеја

Као нечиста савест, замрзнута у времену, поновила се највећа технолошка катастрофа, пре 25 година названа Чернобиљ, ове године Фукушима. Ток катаклизме и њене последице нису идентичне, али драматургија јесте, зато што су наша историјска свест и увереност у исправни пут у длаку исти.

Паралеле су застрашујуће. Припјат је био утопијски „атомград” у оквирима совјетског социјализма, Футаба („Фукушимин град”) оличење јапанског друштва као манекена светске капиталистичке технобудућности. И један и други градић су „привремено” исељени и брзо медијски заборављени. И Чернобиљ и Фукушима представљају сенке над „процесом модернизације”, стога ће еколошке импликације њихове пропасти бити одгурнуте на маргине антиглобалистичких покрета.

Свету треба енергија, иначе ћемо се кувати лети, а смрзавати зими.

Уопште не сумњам да ће егзистенцијалне и моралне импликације ових нуклеарних катаклизми, после не сувише дугог времена, преостати само у уметности и култури и одатле као авети вребати хистеричну машту „светског напретка”. Утичући на порекло и поставке сајбер-панка у Америци осамдесетих, последица нулте вредности људских дела, чернобиљска постапокалиптична пропаст постаје игралиште за уметничке снове и бекства.

Чернобиљ је инспирисао истоимену видео-игрицу, послужио за неколико артистичких пројеката и визија, много фотографија и већ легендарни путописни сајт Елене Филатове „на Кавасакију усред ничега”, који се може наћи и на српском језику (www.kiddofspeed.com, w­ww­.s­trugar.i­nfo/kid­ofspe­ed­). Уједно представља и исходиште кратког филма архитектонске имагинације под називом Wall Stalker, производа WAI Architecture Think Tank, групе која истражује суштину архитектуре (на www.youtube.com).

Такође је део пројекта Питера Кјузака (Peter Cusack), музичара и уметника звука, који истражује улогу природних звукова и звучну екологију. На сајту www.gruenrekorder.de/?page_id=181 могу се чути снимци обичних, природних звукова са опасних места у свету, па и гласање птица и жаба из Чернобиља.

Недавно је човек по имену Сергеј А. Красиков у „Њујорк тајмсу” описао, као чувaр чернобиљског саркофага, свој посао који се састоји од месечног испумпавања кишнице из реактора, који ће бити радиоактиван и следећих неколико десетина хиљада година. Овај чувар се тако појављује у бекетовској улози чувара „ствари дубоко у реактору” издвојене и недоступне људском искуству. Та „ствар”, замрзнута у времену и протегнута у будућност, већ улази у времени оквир погодан за митологију.

Није ни чудо што је семиотичар Томас Себок (Thomas Sebeok) предложио стварање „атомског свештенства” чија ће одговорност, у хиљадама година које долазе, бити да се преносе информације у локацијама за складиштење нуклеарног отпада и загађења користећи комбинацију митова, фолклора и ритуала.

Тако уметност, посредована Интернетом, чува „свету ватру” бриге над будућношћу. Јапанска манга и анима култура ће сигурно брзо одговорити на још једну „модерну Помпеју”, атомску катастрофу ван могућности поимања. Људском роду такође предстоји дуги низ деценија и векова да пронађе начине „суживота” с нечим скоро вечним, а у сваком случају ван свакодневног људског искуства, као што је радиоактивна твар.

Ту се додирују уметност и радиоактивност: претендују на вечност, макар ону ограничену.И најзначајнији изум прошлог и овог века, Интернет, један је од начина на који се ова мрежа уметничке бриге може протегнути кроз време.

(Из додатка НИТ - број2)