Atomska Pompeja

Kao nečista savest, zamrznuta u vremenu, ponovila se najveća tehnološka katastrofa, pre 25 godina nazvana Černobilj, ove godine Fukušima. Tok kataklizme i njene posledice nisu identične, ali dramaturgija jeste, zato što su naša istorijska svest i uverenost u ispravni put u dlaku isti.

Paralele su zastrašujuće. Pripjat je bio utopijski „atomgrad” u okvirima sovjetskog socijalizma, Futaba („Fukušimin grad”) oličenje japanskog društva kao manekena svetske kapitalističke tehnobudućnosti. I jedan i drugi gradić su „privremeno” iseljeni i brzo medijski zaboravljeni. I Černobilj i Fukušima predstavljaju senke nad „procesom modernizacije”, stoga će ekološke implikacije njihove propasti biti odgurnute na margine antiglobalističkih pokreta.

Svetu treba energija, inače ćemo se kuvati leti, a smrzavati zimi.

Uopšte ne sumnjam da će egzistencijalne i moralne implikacije ovih nuklearnih kataklizmi, posle ne suviše dugog vremena, preostati samo u umetnosti i kulturi i odatle kao aveti vrebati histeričnu maštu „svetskog napretka”. Utičući na poreklo i postavke sajber-panka u Americi osamdesetih, posledica nulte vrednosti ljudskih dela, černobiljska postapokaliptična propast postaje igralište za umetničke snove i bekstva.

Černobilj je inspirisao istoimenu video-igricu, poslužio za nekoliko artističkih projekata i vizija, mnogo fotografija i već legendarni putopisni sajt Elene Filatove „na Kavasakiju usred ničega”, koji se može naći i na srpskom jeziku (www.kiddofspeed.com, w­ww­.s­trugar.i­nfo/kid­ofspe­ed­). Ujedno predstavlja i ishodište kratkog filma arhitektonske imaginacije pod nazivom Wall Stalker, proizvoda WAI Architecture Think Tank, grupe koja istražuje suštinu arhitekture (na www.youtube.com).

Takođe je deo projekta Pitera Kjuzaka (Peter Cusack), muzičara i umetnika zvuka, koji istražuje ulogu prirodnih zvukova i zvučnu ekologiju. Na sajtu www.gruenrekorder.de/?page_id=181 mogu se čuti snimci običnih, prirodnih zvukova sa opasnih mesta u svetu, pa i glasanje ptica i žaba iz Černobilja.

Nedavno je čovek po imenu Sergej A. Krasikov u „Njujork tajmsu” opisao, kao čuvar černobiljskog sarkofaga, svoj posao koji se sastoji od mesečnog ispumpavanja kišnice iz reaktora, koji će biti radioaktivan i sledećih nekoliko desetina hiljada godina. Ovaj čuvar se tako pojavljuje u beketovskoj ulozi čuvara „stvari duboko u reaktoru” izdvojene i nedostupne ljudskom iskustvu. Ta „stvar”, zamrznuta u vremenu i protegnuta u budućnost, već ulazi u vremeni okvir pogodan za mitologiju.

Nije ni čudo što je semiotičar Tomas Sebok (Thomas Sebeok) predložio stvaranje „atomskog sveštenstva” čija će odgovornost, u hiljadama godina koje dolaze, biti da se prenose informacije u lokacijama za skladištenje nuklearnog otpada i zagađenja koristeći kombinaciju mitova, folklora i rituala.

Tako umetnost, posredovana Internetom, čuva „svetu vatru” brige nad budućnošću. Japanska manga i anima kultura će sigurno brzo odgovoriti na još jednu „modernu Pompeju”, atomsku katastrofu van mogućnosti poimanja. Ljudskom rodu takođe predstoji dugi niz decenija i vekova da pronađe načine „suživota” s nečim skoro večnim, a u svakom slučaju van svakodnevnog ljudskog iskustva, kao što je radioaktivna tvar.

Tu se dodiruju umetnost i radioaktivnost: pretenduju na večnost, makar onu ograničenu.I najznačajniji izum prošlog i ovog veka, Internet, jedan je od načina na koji se ova mreža umetničke brige može protegnuti kroz vreme.

(Iz dodatka NIT - broj2)