Поредак жутих картона

Стварност заиста уме да засени фантазију: овонедељни масовни скуп елите капитализма, на челу с британском краљицом, аплаудирао је имену коаутора „Комунистичког манифеста”. Сцена би била револуционарна да није хиподромска: клицало се – коњу, регистрованом као Фредерик (енглеска верзија немачког оригинала Фридрих) Енгелс, који је победио на једној од трка чувеног петодневног надметања „Ројал Аскота”.

Нова галоперска „звезда” је, указује се, добила то име не у славу Енгелса као идеолога револуције, већ зато што је, како се истиче у његовој најновијој биографији, био љубитељ јахања и као такав чак чест учесник лова на лисице, популарном у вишој класи коју је критиковао и којој је и сам припадао. Инспиратор „црвених” није одолевао хобију „плаве крви”, иако су због оштре идеолошке игре – енгелске и енглеске- међусобно једни другима стално показивали „жуте картоне”, као „последњу опомену пред искључење” из система.

Све је више доказа да смо до данас, када више нема ни „црвене” ни империје „плаве крви”, одржали па и развили поредак суживота уз „жуте картоне”. Више него икада смо међусобно повезани али и драстично оспоравамо оно што смо доживљавали као незаустављив напредак. Докле год доспели и чему год хитали, добијамо – „жути картон”, као да смо, глобално и појединачно, начинили прегруби фудбалски фаул због кога се поништава и евентуално постигнути гол.

Најсажетије је такво стање описао утицајни глобалиста Томас Фридман. Да би свет изашао из текуће економске кризе, истиче у „Њујорк тајмсу”, треба да повећа продуктивност, али ће тиме смањити потребу за радном снагом, а да би се повећала запосленост потребно је отворити нове фабрике, које ће увећати глобално прегревање, због чега ће скочити цене храни, што ће изазвати дестабилизацију Блиског истока која ће поскупети нафту, а што ће изазвати шире социјалне немире.

Што год предузели, произлази, следује и „жути картон”, као опомена да би било пожељно да створимо уравнотеженије односе од постојећих, у којима „ником не сване док другом не смркне”. Поготову што многима „не свиће”, ни кад се другима „смркне”.

Управо смо сведоци учесталих жестоких опомена демократији и западном војном савезу, унутар њих самих, иако су се доказали као успешнији од других устројстава. „Колевкомцивилизације”, Медитераном, шире се демонстрације за успостављање „истинске демократија”, као „власти народа”. „Арапско пролеће” је довело до смена ауторитарне власти, а протести „огорчених” у Шпанији и Грчкој изражавају незадовољство што су власти које су грађани слободно изабрали „потпале под власт неизабраних фактора као што су банке, берзански шпекуланти, донатори изборних кампања”. У оба случаја се, међутим, примећују и ексцеси који би стање могли да погоршају па и да оживе аутократске методе од којих је регион дуго патио и којих се с муком ослободио.

Истовремено, одлазећи шеф Пентагона Роберт Гејтс жестоко је ошајдарио по раскорацима у НАТО и упозорио да би САД могле да прекину подршку савезу коме предстоји „туробна будућност ако Европљани не повећају војна улагања и борбену спремност”. По њему, Европа се „демилитаризовала” толико да не може ни да приведе крају операцију против „нејаког противника” као што је Либија. Са ове стране Атлантика се узвраћа критиком „превелике милитаризације” Америке, која ју је одвела и у неоправдани рат против Ирака. Различити приступи довели су до „шлајфовања” и на заједнички отвореном фронту у Авганистану.

Упркос силним узајамно додељеним „жутим картонима”, мислим да западном савезништву не прети расцеп, већ да се налази у фази редефинисања. Слично – демократијама које још траже одговор на питање: зашто је дошло до одступања од упоредногразвоја политичких слобода и економског развоја, тако да Кини, Русији и Турској, на пример, тржишни резултати знатно надмашују достигнућа у унапређењу права грађана.

Нешто од ових кретања доспело је, као и економска криза, и до овдашњих простора. Баш кад се у Београду завршавала Стратегијска војна конференција за партнере– на којој су, у организацији НАТО, учествовали представници више од 60 држава, већином нечланица Атлантског савеза међу којима и Русије–Москва је, јавиле су агенције, уврстила Србију (са Косовом) међу земље – ао што су Иран, Северна Кореја, Судан и Гватемала –са „експлозивном друштвено-политичком ситуацијом”. Па ће стога својим дипломатама овде дати бенефицирани стаж и повишицу од 20 одсто.

Такво рангирање је могло да се доживи као „жути картон” због приближавања Србије НАТО-у иако оно сада није ни близу високом степену прожимања Русије с њим. Верујем, обавештеном извору да за такву евентуалну пацку није било разлога. А и лично мислим да у савременим условима, више него икад, свака држава па и наша, сопствену безбедност мора да јача ширењем сарадње с другим земљама– поготову у непосредном окружењу...