Poredak žutih kartona

Stvarnost zaista ume da zaseni fantaziju: ovonedeljni masovni skup elite kapitalizma, na čelu s britanskom kraljicom, aplaudirao je imenu koautora „Komunističkog manifesta”. Scena bi bila revolucionarna da nije hipodromska: klicalo se – konju, registrovanom kao Frederik (engleska verzija nemačkog originala Fridrih) Engels, koji je pobedio na jednoj od trka čuvenog petodnevnog nadmetanja „Rojal Askota”.

Nova galoperska „zvezda” je, ukazuje se, dobila to ime ne u slavu Engelsa kao ideologa revolucije, već zato što je, kako se ističe u njegovoj najnovijoj biografiji, bio ljubitelj jahanja i kao takav čak čest učesnik lova na lisice, popularnom u višoj klasi koju je kritikovao i kojoj je i sam pripadao. Inspirator „crvenih” nije odolevao hobiju „plave krvi”, iako su zbog oštre ideološke igre – engelske i engleske- međusobno jedni drugima stalno pokazivali „žute kartone”, kao „poslednju opomenu pred isključenje” iz sistema.

Sve je više dokaza da smo do danas, kada više nema ni „crvene” ni imperije „plave krvi”, održali pa i razvili poredak suživota uz „žute kartone”. Više nego ikada smo međusobno povezani ali i drastično osporavamo ono što smo doživljavali kao nezaustavljiv napredak. Dokle god dospeli i čemu god hitali, dobijamo – „žuti karton”, kao da smo, globalno i pojedinačno, načinili pregrubi fudbalski faul zbog koga se poništava i eventualno postignuti gol.

Najsažetije je takvo stanje opisao uticajni globalista Tomas Fridman. Da bi svet izašao iz tekuće ekonomske krize, ističe u „Njujork tajmsu”, treba da poveća produktivnost, ali će time smanjiti potrebu za radnom snagom, a da bi se povećala zaposlenost potrebno je otvoriti nove fabrike, koje će uvećati globalno pregrevanje, zbog čega će skočiti cene hrani, što će izazvati destabilizaciju Bliskog istoka koja će poskupeti naftu, a što će izazvati šire socijalne nemire.

Što god preduzeli, proizlazi, sleduje i „žuti karton”, kao opomena da bi bilo poželjno da stvorimo uravnoteženije odnose od postojećih, u kojima „nikom ne svane dok drugom ne smrkne”. Pogotovu što mnogima „ne sviće”, ni kad se drugima „smrkne”.

Upravo smo svedoci učestalih žestokih opomena demokratiji i zapadnom vojnom savezu, unutar njih samih, iako su se dokazali kao uspešniji od drugih ustrojstava. „Kolevkomcivilizacije”, Mediteranom, šire se demonstracije za uspostavljanje „istinske demokratija”, kao „vlasti naroda”. „Arapsko proleće” je dovelo do smena autoritarne vlasti, a protesti „ogorčenih” u Španiji i Grčkoj izražavaju nezadovoljstvo što su vlasti koje su građani slobodno izabrali „potpale pod vlast neizabranih faktora kao što su banke, berzanski špekulanti, donatori izbornih kampanja”. U oba slučaja se, međutim, primećuju i ekscesi koji bi stanje mogli da pogoršaju pa i da ožive autokratske metode od kojih je region dugo patio i kojih se s mukom oslobodio.

Istovremeno, odlazeći šef Pentagona Robert Gejts žestoko je ošajdario po raskoracima u NATO i upozorio da bi SAD mogle da prekinu podršku savezu kome predstoji „turobna budućnost ako Evropljani ne povećaju vojna ulaganja i borbenu spremnost”. Po njemu, Evropa se „demilitarizovala” toliko da ne može ni da privede kraju operaciju protiv „nejakog protivnika” kao što je Libija. Sa ove strane Atlantika se uzvraća kritikom „prevelike militarizacije” Amerike, koja ju je odvela i u neopravdani rat protiv Iraka. Različiti pristupi doveli su do „šlajfovanja” i na zajednički otvorenom frontu u Avganistanu.

Uprkos silnim uzajamno dodeljenim „žutim kartonima”, mislim da zapadnom savezništvu ne preti rascep, već da se nalazi u fazi redefinisanja. Slično – demokratijama koje još traže odgovor na pitanje: zašto je došlo do odstupanja od uporednograzvoja političkih sloboda i ekonomskog razvoja, tako da Kini, Rusiji i Turskoj, na primer, tržišni rezultati znatno nadmašuju dostignuća u unapređenju prava građana.

Nešto od ovih kretanja dospelo je, kao i ekonomska kriza, i do ovdašnjih prostora. Baš kad se u Beogradu završavala Strategijska vojna konferencija za partnere– na kojoj su, u organizaciji NATO, učestvovali predstavnici više od 60 država, većinom nečlanica Atlantskog saveza među kojima i Rusije–Moskva je, javile su agencije, uvrstila Srbiju (sa Kosovom) među zemlje – ao što su Iran, Severna Koreja, Sudan i Gvatemala –sa „eksplozivnom društveno-političkom situacijom”. Pa će stoga svojim diplomatama ovde dati beneficirani staž i povišicu od 20 odsto.

Takvo rangiranje je moglo da se doživi kao „žuti karton” zbog približavanja Srbije NATO-u iako ono sada nije ni blizu visokom stepenu prožimanja Rusije s njim. Verujem, obaveštenom izvoru da za takvu eventualnu packu nije bilo razloga. A i lično mislim da u savremenim uslovima, više nego ikad, svaka država pa i naša, sopstvenu bezbednost mora da jača širenjem saradnje s drugim zemljama– pogotovu u neposrednom okruženju...