Европа није довољно јака

Чешка Република је недавно одлучила да одустане од учешћа у пројекту америчког антиракетног штита али, према тврдњи Јиржија Шнајдера, првог заменика чешког министра спољних послова, Праг је „и даље заинтересован да допринесе и учествује у ракетној одбрани НАТО-а али тражи потенцијално већу улогу у овом пројекту”. Према садашњем плану о успостављању противракетне одбране, у Чешкој је требало да буду постављени монитори на којима би се пратили ризици од нуклеарног напада, али у разговору за „Политику” Шнајдер објашњава да су сматрали да је то за њих сувише мала улога те да то није „продуктивно решење”.

Како коментаришете критике америчког секретара за одбрану Роберта Гејтса да европски савезници у НАТО недовољно учествују у акцијама Алијансе, попут актуелне у Либији, као и да недовољно издвајају новца за одбрану?

То су годинама познате примедбе, а акција у Либији је била својеврстан катализатор ових критика. Американци су рекли да европске земље могу да спроведу ову акцију, што се испоставило као нетачно. С друге стране, погледајте Америку с проблемом јавног дуга, великим војним ангажовањем у иностранству и Конгресом који два пута проверава сваки долар пре трошења, а уз све то постоји растући допринос САД у НАТО-у. То је позадине прича и за мене није било изненађење то што је рекао секретар Гејтс, при чему то само заоштрава дебату о томе. Излаз је у томе да Европа мора да схвати да САД неће да преузме њену одбрану, већ је на Европи да то уради. Европа се променила, није више подељена, број европских савезника у НАТО-у се повећао и сад је време да се преузме одговорност за сопствену одбрану. Барем у непосредном суседству. Не говоримо о другим операцијама. Па у чијем суседству је Либија? У европском суседству. У чијем суседству је Блиски исток? Дакле, европска јавност се навикла да троши на социјалну безбедност а не на безбедност и одбрану. Трошимо и важнија нам је више социјална заштита него одбрана. Не знам који други аларм за буђење нам треба него што је арапско пролеће.

Шта кажете на процене да је акција у Либији заправо само француска и британска игра око енергије, будући да Европа и САД ни приближно тако нису реаговале на гушење протеста у Бахреину, Јемену или Сирији?

Увек ће бити таквих процена. У увек ће бити различитих стандарда за један догађај него за други догађај. Увек је то комбинација интереса, нивоа почињених свирепости и медијског извештавања о томе. Једна ствар је јасна – расправљамо о нашој способности да изведемо акцију у земљи као што је Либија. Како можемо да разматрамо евентуалну акцију у још некој другој земљи кад још нисмо способни да је спроведемо у једној земљи. Зашто повећавати очекивања од себе? Што се тиче Либије, то је за мене било изненађење. Ви знате како је концепт хуманитарне интервенције био дискутабилан чак и споран последњих дванаест година. И одједном смо добили пуну легитимност од Савета безбедности за хуманитарну интервенцију заштите цивила, при чему се нико није питао ко ће применити резолуцију, ко ће дати средства и људство за то. УН то не може да уради и, како се види, чак и НАТО има проблем у томе, при чему је то најјача политичко-војна алијанса. Како онда можете имати већа очекивања да се примени овај веома племенит концепт да је неопходно интервенисати тамо где се врше свирепости и крше људска права. Све то поставља озбиљна питања пред нас.

Узимајући у обзир све проблеме у односима ЕУ и Турске као што је питање Кипра, али и утицај Анкаре на Блиски исток и шири регион, како процењујете улогу Турске у безбедносној архитектури Европе?

Односи ЕУ и НАТО су таоци једног проблема – проблема Кипра. Али, то нема никакве везе са ширим интересима. Ми нисмо довољно јаки ни као Европљани тако да није могуће занемарити релативно јаког регионалног играча као што је Турска. Али, без обзира на јачину Турске, велики проблем је и то како се односити према конфликтима у суседној Сирији. Будимо реалистични и немојмо имати превелика очекивања. Регион је огроман, Турска је обећавајућа регионална сила али се чак и Турска мучи са тим како да утиче и смири ситуацију у Сирији. Наравно да морамо да сарађујемо с Турском али то некад није довољно. Изазови су много већи.

Да ли мислите да би ЕУ требало ојача своје војне капацитете а да се мање ослања на НАТО? Или сматрате да би то било дуплирање капацитета и мисија које већ сада постоји?

Будући да су већина држава ЕУ и чланице НАТО, јачање капацитета, безбедности и одбране јача се и НАТО и ЕУ. Дебата о томе шта би требало да ради ЕУ а шта НАТО је друго питање, али прво морамо да повећамо наше способности за новац који трошимо. Имамо огроман број војника али само мали број који су способни да иду у мисије које су нам неопходне. При том не говорим само на мисије као што је ова у Либији, јер морамо да повећамо и наше невојне капацитете. Морамо да уложимо у нашу сопствену одбрану, без обзира да ли је она под окриљем НАТО-а или ЕУ. Као што сам рекао Европа није довољно јака. Европа са Турском није довољно јака. Неопходно је да будемо јачи да би се суочили са свим изазовима.

--------------------------------------------------------

Посао није готов

Говорећи о улози Србије и њене војне неутралности у европској безбедносној архитектури, Јиржи Шнајдер каже да „војна неутралност има смисла само у томе што Србија није чланица ниједног војног савеза”, али да се „у реалности сви суочавамо са истим изазовима”.

„Генерално, желели бисмо да видимо Србију и остале земље у региону да учествују у решавању и суочавању с тим изазовима. И то није питање неутралности. Земље, које највише доприносе мисијама НАТО-а али и онима које нису под окриљем НАТО-а, јесу Шведска и Финска. Неутралност нема везе с тим, већ то да су оне озбиљне и да желе да допринесу решавању заједничких изазова са којима се сви суочавамо. Сматрам да посао још није завршен, јер како можемо да говоримо о европској безбедности а да за столом немамо земље са западног Балкана. Чешка Република подржава даљу интеграцију и није важно да ли је партнерство формално или не. Неопходне су нам интеграције и више сарадње у овом региону”, истиче Шнајдер.